Slika

Odnos Saudijske Arabije i USA: Zašto se ne izveštava o surovim postupcima Saudijaca i bahreinskih vlasti, kako Al-Saudi pljačkaju bogatstvo, o vulgarno raskošnim palatama i ukradenim milijardama naspram kojih Mubarakovo utočište liči na ubogi kućerak

Izvor: NSPM (Hosein Askari, The National Interes), Prevod: Vasilije D. Mišković

Iako možda ima istine u izreci da se „suprotnosti privlače“, srećan i dugovečan odnos mora biti zasnovan na zajedničkim vrednostima, poštovanju i zajedničkim interesima. Da li Amerika i diktatori Saudijske Arabije dele takvu osnovu za dugotrajnu vezu? Kako će muslimani ceniti naš brak sa Al-Saudijcima u aktuelnoj klimi protesta protiv autokratske vladavine na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi?

Nema sumnje da se malo toga može svrstati u rubriku o zajedničkim vrednostima:

Političke slobode: Saudijska Arabija nema ustav, nema predstavničku vladu, nema slobodnu štampu i nema slobodu okupljanja. Saudijski ministar spoljnih poslova nedavno je rekao da će Saudijska Arabija „odseći svaki prst“, koji bude podignut u znak protesta. Ko su vladari Saudijske Arabije? Godine 1932, Abdul-Aziz Al-Saud koristi mač, prevare i izdaje da bi ujedinio brojna zaraćena plemena. Tako porodica Al-Saud vidi Saudijsku Arabiju kao sopstveni ranč, kako reče jedan saudijski princ: „Moj deda je to mačem zadobio. I drugi su mogli to da urade. Ali nisu. To je naše.“

Verska sloboda: Crkve i sinagoge su zabranjene u Saudijskoj Arabiji, dozvoljene su samo džamije; u stvari, stranci su slati ​​u zatvor zbog slavlenja Božića u svojoj kući. Sa oko 85 odsto Saudijaca koji ispovedaju sunitski islam, šiitski muslimani su potčinjeni, ekonomski potlačeni i tretirani kao otpadnici. Saudijski fundamentalisti finansiraju širenje radikalnog islama putem medresa, sa mržnjom prema svemu američkom. Ništa od ovoga ne uznemirava Al-Saudijce pošto SAD i Vatikan ne reklamiraju u javnosti ovu versku diskriminaciju da se Al-Saudi ne bi naljutili. U svetlu takve diskriminacije, izgleda ironično da Al-Saud kraljevi, počev od Fahda i sada Abdulaha, predstavljaju sebe kao „čuvare dve svete džamije“, dok Kuran kaže: “ U religiji ne sme biti griže savesti“. Oslanjaju se na legitimnost islama, dok jedinstvo ljudskog roda i socijalna i ekonomska pravda, koje predstavljaju suštinu islamskog učenja, bivaju zamenjene njihovom antitezom.

Ekonomska jednakost i sloboda: Suprotno svemu što piše u Kuranu i primeru proroka Muhameda, Al-Saudi su despoti i nema im premca. Dok nafta koja leži pod zemljom pripada svim Saudijcima ove i budućih generacija, Al-Saudi se ponašaju kao da je ona njihova i samo njihova. Kralj i stariji prinčevi uzimaju iz trezora šta god požele. Sve velike državne ugovore potpisuje saudijski princ kao zastupnik, uzimajući provizije koje umeju da budu i vulgarno nepristojne. U najmanje jednom slučaju vojnog ugovora u visini od više milijardi dolara, „aneksi ugovora“ su u kratkom vremenskom roku premašili prvobitno ugovoren iznos, što je zgranulo i samog američkog vojnog atašea u Saudijskoj Arabiji. Ali kao i obično kada se radi o Al-Saudijskim glavešinama, američka ambasada zataškala je slučaj. Da li su Al-Saudi najbolji biznismeni u svetu ili su oni prosto korumpirani? Dok se Al-Saudi valjaju u neverovatnoj raskoši, neki saudijski šiiti nemaju tekuću vodu a oko 25 odsto mladih ne može da nađe posao. Al-Saudi troše nasleđe svih Saudijaca. Šta se to dogodilo sa islamskim pravilom da bi vladari trebalo da žive na isti način kao i najsiromašniji u njihovom kraljevstvu?

Ali, možda Amerika mora da stoji na strani Saudijske Arabije ’u interesu nacionalne bezbednosti’? Ne bi se reklo.

Saudijska kupovina kineskih raketa pruža najbolji primer nepouzdanosti Saudijske Arabije kao saveznika, kao i nespremnosti SAD da se zamere Al-Saudima bez obzira na posledice. Sredinom 1980-ih, dva mlađa princa krenuli su na tajnu misiju u Kinu, menjali avione, itd, kako bi izbegli da ih primete SAD. Tamo su kupili kineske rakete dugog dometa koje su dizajnirane za nuklearne bojeve glave. SAD su ovo otkrile 1988. godine. Vašington je bio užasnut onim što je bilo viđeno kao nova osovina između Rijada i Pekinga.

Američki Stejt department je zatražio od američkog ambasadora u Rijadu, Hjuma Horana, da preda demarš (zvanični stav vlade) saudijskom kralju. U međuvremenu, saudijski ambasador u Vašingtonu (igrom slučaja, jedan od dva princa koji su putovali u Kinu), obratio se administraciji bez znanja ambasadora Horana sa nekim objašnjenjem incidenta, a sa druge strane obavestio svog strica-kralja da je incident ispeglan. Kada je ambasador Horan došao u palatu i isporučio demarš kralju, ovaj je besno odbrusio ambasadoru da je šiitsko pseto, rekavši mu da napusti njegovu zemlju. Horan je napustio Saudijsku Arabiju i bio zamenjen. Otkud takav kraljevski gnev? Horanov biološki otac je bio šiit i kralj je očigledno pomislio da je Horan isporučio demarš u suprotnosti sa željama Stejt departmenta. Ambasadoru Horanu je rečeno da nikada ne obelodani ovaj događaj jer bi izazvao u SAD varnice neprijateljstva protiv Saudijske Arabije. Karijera Horana, ponajboljeg Arabiste u Stejt departmentu, bila je u suštini uništena, a da ni Stejt departmenta ni Bela kuća nisu ni zucnuli! Da li bi SAD prihvatile takvo ponašanje neke druge zemlje prema američkom ambasadoru? Normalno opremljene da nose nuklearne bojeve glave, ove rakete imaju domet preko 1,000 milja, čime su sposobne za postizanje ciljeva ne samo u Teheranu, već i u Izraelu. A šuška se da su 2005. godine Al-Saudi kupili još preciznije i pouzdanije modele dugog dometa.

Osnova američko-saudijskih odnosa je urbani mit koji promovišu pristalice Al-Sauda u Vašingtonu, a koji glasi otprilike ovako: Al-Saudi će nastaviti da isporučuju naftu. Ako bi bili zbačeni, „fundamentalisti“ će preuzeti stvar u svoje ruke. Oni će ucenjivati SAD. Svetska ekonomija će biti talac i mi ćemo morati da popustimo pred njihovim zahtevima.

Ovaj mit ima toliko rupa da nije lako znati odakle početi. Za početak, ne treba zaboraviti da je upravo kralj Fejsal (Al-Saud!) stajao iza arapskog naftnog embarga iz 1973. godine. Ni mule u Teheranu ni revolucionarni Karakas nisu nikada krenuli putem​​embarga. Saudijskoj Arabiji su neophodni prihodi od nafte. Iran, Venecuela, Rusija, Angola, i zapravo sve zemlje, svu naftu na raspolaganju prodaju onome ko želi da je kupi. Nema razloga da se veruje da bi iko ko bi zamenio Al Saude ograničio isporuke. Nema razloga ni da verujemo da će oni biti protiv zapada. Muslimani ne žele vladu nalik onoj u Iranu; u stvari, katastrofa kao što je vlada u Iranu doprinela je obeshrabrivanju teokratije u korist demokratije.

Šta je sa našim izvozom u Saudijsku Arabiju? Da li je on toliko važan za našu ekonomsku egzistenciju? Naravno, mogli bismo prodati manje oružja. Manja prodaja oružja može da znači samo da će manje oružja dospeti u pogrešne ruke i da ga neće koristiti diktatori kako bi opstali na vlasti. Toliko o tome i to uopšte nije loše. Saudijska Arabija bi mogla onda da koristi svoje bogatstvo da razvije sopstvenu ekonomiju, da napreduje, obezbedi radna mesta i učini sav svoj narod srećnim.

Kada su u Tunisu izbili protesti, Vašington je u početku nastupio oprezno, pozivajući na dijalog i urednu tranziciju. Ali kada su demonstracije buknule u Egiptu i kada su siledžije napali, povredili i usmrtili mirne demonstrante, Obamina administracija je napustila oprez, pozivajući Mubaraka da se povuče.

Libijski ustanak je bio drugačiji. Nošena impulsom iz Egipta, sa početnim uspehom opozicije i bez bliskih veza sa pukovnikom Moamerom Gadafijem, retorika američke administracije je snažno navijala za opoziciju. Čak i akcije SAD kojima se pozivalo na zamrzavanje libijskih aktiva i sankcije išli su daleko ispred svih. Al-Saudi mora da su nervozno gledali kad je Gadafijev režim najpre krenuo u kolaps, ali mora da su odahnuli kada je Gadafi iskoristio svoj arsenal da masakrira demonstrante – dok je svet gledao, pričao, ali nije ništa činio. Američka retorika promenjena je u zahtev za prekid vatre. Zahtevi za odlazak Gadafija prestali su bezmalo čim su se pojavili. Al-Saudi su naučili važnu lekciju. Izađite pred demonstrante sa nadmoćnom snagom. Zgromite ih. Ako je tako malo akcije preduzeto protiv Gadafija, onda se apsolutno ništa neće desiti Al-Saudima koji imaju tesne veze sa SAD, i pritom sede na nafti koja je potrebna celom svetu. Zato su odlučili da krenu u ofanzivu u Bahreinu. Ali najpre nešto malo pozadine u vezi sa Bahreinom i GCC.

Kada je 1981. godine formiran GCC, predstavljen je svetu kao jedan od brojnih ekonomskih i političkih saveza. Ali, jasno je da je politička dimenzija bila preovlađujući faktor jer su njihove ekonomije bile komplementarne. Članovi nisu bili ravnopravni. Stanovništvo Saudijske Arabije je bilo veće od ukupne populacije ostalih pet članica. Kuvajt je ipak želeo da dokaže svoju važnost i nije hteo da se stavi pod Saudijsku dominaciju. Ali sve se promenilo posle prvog rata u Zalivu: vladajuća porodica Al-Sabahi su postali mlađa braća Al-Sauda. Unutar GCC, Katar je danas jedini kamen u Saudijskoj cipeli. Oman se drži po strani. UAE slede kurs Al-Saudijaca. A Al-Kalifi u Bahreinu predstavljaju saudijske marionete, sa zajedničkim učešćem u sudijskim of-šor naftnim poljima i uživajući dodatnu finansijsku podršku zato što slede saudijski kurs. Zašto? Preko 70 odsto stanovnika Bahreina su šiiti, dok vladajući suniti čine manje od 30 odsto. Šiiti u Bahreinu su potlačeni i podjarmljeni ekonomski i socijalno, i Al-Saudi žele da održe takvo stanje s obzirom na kratko rastojanje na prevlaci ka Saudijskoj Arabiji i veliki broj saudijskih šiita koji žive u naftom bogatoj Istočnoj provinciji. Dakle, nakon što su videli da Gadafi nekažnjeno koristi preteranu silu, mora da su Al-Saudi odlučili da krenu njegovim stopama. Poslali su vojnike u Bahrein da „povrate red i zakon.“ Ali su zaboravili na par stvari. Iran ne može, i neće, dopustiti da ovo prođe bez odgovora. U vreme šaha Iran je polagao istorijsko pravo na Bahrein. Nešto skorije, pod vlašću mula, uticajni članovi režima pominjali su ovo pravo. Iako se šah svojevremeno složio da će poštovati međunarodnu arbitražu, nikada nije imao nameru da dozvoli da Bahrein postane saudijska marionetska država. Štaviše, šiitska većina u Iraku decenijama je patila pod Sadamom Huseinom i dobro znaju kako izgleda biti potčinjen brutalnoj manjini. Sada kada su im vraćena prava, oni ne mogu da posmatraju kako bahreinski šiiti i šiiti u istočnoj Saudijskoj Arabiji pate na isti način. Čak će i veliki ajatolah Sistani, najcenjeniji živi šiitski sveštenik, možda biti primoran da izrazi svoje mišljenje.

I dok je Saudijska Arabija kao nikada pre otvorena za neprijateljske odnose sa Iranom i Irakom, Al-Saudi su doveli u nepriliku i SAD. Dana 16. marta, najmanje šest mirnih protestanata je ubijeno u Bahreinu. Najalarmantniji video koji je kružio internetom prikazuje kako je jedan nevin sredovečni demonstrant upucan bez razloga. Iznenađujuće, Al DŽazira se uzdržala od prikazivanja ovog zapaljivog videa, pa se može pretpostaviti da se čak i Katar uzdržao od iritiranja Al-Sauda koji se mogu osetiti sateranim u ugao. Ako Obamina administracija i SAD išta znače, administracija mora upotrebiti isti nivo retorike protiv Saudijske Arabije i vlade Bahreina kao i onaj koji je koristila protiv Mubaraka. U suprotnom to neće biti tako lako zaboravljeno u Iranu i Iraku. Čak je i šef komisije UN za ljudska prava nazvao bahreinski (koji bi vrlo lako mogao biti i saudijski) tretman demonstranata protivzakonitim i šokantnim, a preuzimanje bolnice od strane vojske definisao je kao kršenje međunarodnog prava.

Pošto američki meci, američke puške i od Amerikanaca obučeni vojnici ubijaju mirne Bahreince, američko proleće u muslimanskom svetu postaje zima nezadovoljstva koju administracija nikada nije bila predvidela. U velikoj meri to je zbog netraženog uključivanja Al-Sauda u intervenciju. Reći da SAD nemaju nikakav uticaj na Al-Saudijce je laž. Al-Saudi ostaju na mestu gospodara saudijske nafte uz pomoć SAD. Ako želimo da se demokratski ideali ukorene u arapskom i muslimanskom svetu, moramo početi sa promenama u Egiptu i Saudijskoj Arabiji. Ako drugi arapski diktatori vide da Gadafi ostaje na vlasti, a potom i Kalifi i Al-Saudijci, onda će svaki arapski diktator nekažnjeno ubijati svoje podanike. Šta bi onda zadržalo Mubaraka, ili njegovog sina da se vrate na vlast u Egiptu? Mržnja prema SAD će biti veća neko ikada. Vašington će postati nebitan u poslovima na Bliskom istoku, dok će mule u Teheranu i likovi poput Muktada Al-Sadra u Iraku postati regionalni gospodari.

Zašto je administracija toliko vezana za Al-Saude i tako okleva da stane iza legitimnih prava većine u Bahreinu, šiita u Saudijskoj Arabiji ili svih saudijskih građana koji žele predstavničku vladu? Jednostavno rečeno, u pitanju je moć saudijskog lobija u Vašingtonu – finansije, naftna i industrija oružja, profesionalni lobisti, najviši zvaničnici SAD, pa čak i mediji. Gde su ovde oni američki mediji koji su osvetlili grehove Mubaraka i njegove porodice kad je pao u nemilost, kao i milijarde koje u inostranstvu drži Gadafijev klan? Zašto ne izveštavaju o surovim postupcima Saudijaca i bahreinskih vlasti, o tome kako Al-Saudi pljačkaju saudijsko bogatstvo, o vulgarno raskošnim palatama i ukradenim milijardama naspram kojih Mubarakovo utočište liči na ubogi kućerak? Vreme je da se prizna da naš brak sa Al-Saudima ugrožava našu nacionalnu bezbednost.

Hosein Askari je profesor međunarodnog biznisa i međunarodnih odnosa na Univerzitetu „Džordž Vašington“.

Pogledajte arhivu vesti

Ostavite komentar

*

WP SlimStat