18.12.2012.Izvor: NSPM, Dejan Mirović
Rumunija je 1993. godine potpisala Sporazum o pridruživanju (Evropski sporazum ili Europe Agreement) sa EU. Godine 1995. je podnela kandidaturu za članstvo u EU. Prvog januara 2007. godine Rumunija je postala članica EU (ili, za par nedelja se navršava 6 godina od kada je Rumunija postala članica EU i dve decenije od kada je otpočela pridruživanje EU). U tom periodu (1993-2012.) Rumunija nije napredovala u većini ekonomskih i društvenih pokazatelja, naprotiv. Sledeća tabela pokazuje pad broja stanovnika od oko dva miliona u ”evropskom” periodu Rumunije od 1993-2011. godine.
Pad broja stanovnika Rumunije u periodu 1993-2011. godine:[1]
| Godina | U milionima |
| 1993 | 23 |
| 2011 | 21 |
Da se ne radi samo o emigraciji stanovništva u zapadnu Evropu, pokazuju i podaci o prosečnom životnom veku muškarca u Rumuniji. Tačnije, zdravstvena zaštita i uslovi života Rumuna su očigledno takođe pogoršani (iako bi bilo logično da se produžava životni vek jer medicina napreduje) u periodu 1993-2012. Životni vek je u 1993. godini iznosio 71, a u 2012. godini (nakon skoro 6 godina članstva) je opao u odnosu na 1993.[2]
Takozvani evropski put Rumunije je doneo i rast spoljnog duga nakon potpisivanja Sporazuma o pridruživanju. Tačnije, od 1993. do 2005. spoljni dug ove države je porastao za nekoliko puta. Godine 1993. spoljni dug je iznosio samo četiri milijarde dolara, a dve godine pre ulaska u EU dug je (2005. godine) dostigao skoro 10 puta veću sumu od oko 35 milijardi dolara.
Rast spoljnog duga Rumunije u milijardama dolara nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i dobijanja kandidature za EU i početka pregovora o članstvu, u periodu 1993-2005.
| Godina | U milijardama dolara |
| 1993. | 4 |
| 2005. | 35 |
Spoljni dug Rumunije je nastavio da raste i nakon stupanja ove zemlje u EU. Tačnije, uoči stupanja u EU, 31. decembra 2006. godine je iznosio 42 milijarde dolara. Pet godina kasnije (u decembru 2011) spoljni dug Rumunije dostigao je 3 puta veću sumu, od 127 milijardi dolara.
Rast spoljnog duga Rumunije u milijardama dolara pre i posle ulaska u EU u periodu 2006-2011.
| Godina | U miljardama dolara |
| 2006. | 42 |
| 2011. | 127 |
Nakon ulaska Rumunije u EU porastao je i spoljnotrgovinski deficit ove zemlje. Ukidanje carina u trgovini sa EU je dovelo u nepovoljan položaj rumunsku privredu. Posledica je veliko povećanje spoljnotrgovinskog deficita.
Rast spoljnotrgovinskog deficita Rumunije u američkim dolarima pre i posle ulaska u EU
| Godina | U milijardama dolara |
| 2004. | 5 |
| 2011. | 11 |
Nakon ulaska Rumunije u EU porastao je i budžetski deficit ove države. Tačnije, ogromni izdaci za otplatu spoljnog duga direktno su se odrazili i na budžetski deficit .
Rast budžetskog deficita Rumunije u američkim dolarima pre i posle ulaska u EU
| Godina | U milijardama dolara |
| 2004. | 1 |
| 2011. | 8 |
Rast budžetskog deficita (izazvan, pre svega, otplatom ogromnog spoljnog duga) neminovno je doveo i do povećanja PDV od oko 5% (sa 19% na 24%) u 2010.godini. Zatim i do povećanja cena i pada kupovne moći (procenjuje se da je u tom periodu kupovna moć Rumuna opala za oko 30%). [3] U Rumuniji su u januaru2012. godine izbili i veliki višednevni potesti zbog uskraćivanja prava iz zdrastvenog osiguranja i loših socijalnih uslova.
U tom (sumornom) kontekstu, čak i nemački mediji (naklonjeni EU) u svojim reportažama iz Bukurešta ne mogu da sakriju očajničke izjave siromašnih građana Rumunije. Na primer: ”Vlada veliko siromaštvo u Rumuniji. To je užas. Sa merama štednje Baseskua je postalo još gore. Da je ostao na vlasti, pomrli bi od gladi”. Ili : ” U Rumuniji danas obični građni mogu razmišljati samo o preživljavanju. Nikakvi planovi i projekti nisu mogući …Mi više nismo evropska zemlja, mi smo potponuli na nivo Južne Amerike ”.[4]
Dok rumunski građani sve lošije žive, prema podacima Evropske centralne banke, bankarski sektor (dominantno u rukama stranaca) je ostvario najveće prihode od kamata i provizija u čitavoj EU.
Takođe, prosečna kamatna stopa u siromašnoj Rumuniji dostigla je oko 12% (2011 .godina) i bila je jedna od najvećih u Evropi.[5] Monopol u bankarskom sektoru u Rumuniji kao i Srbiji drže banke iz zapadnog dela EU. Na primer (slično kao i u Srbiji) austrijske banke poseduju oko 30% bankarskog tržišta.[6]
Kako postupaju banke iz zapadnog dela EU u Rumuniji najbolje pokazuje izjava rumunskog predsednika Trajana Baseskua (posle najave da će Centralna banka Austrije ograničiti pozajmice austrijskim bankama u Rumuniji i istočnoj Evropi): ”Želeli bismo da podsetimo evropske partnere na kom stepenu su vezali članstvo Rumunije sa privatizacijom bankarskog sistema…gospodo,ostvarili ste ogromne profite u Rumuniji od 2000. do 2009.godine i odluka Centralna banka Austrije bila bi čist dokaz nepoštene igre prema Rumuniji”.[7]
Rumuni očajnički traže posao i u Srbiji (iako je njihova zemlja u formalnom smislu godinama ”ispred” naše na takozvanom evropskom putu). Ili, šest godina nakon prijema u EU, rumunski državljani rade kao nadničari u Srbiji (iako naša država nije otpočela čak ni pregovore o članstvu o EU). Na primer, u selima u okolini Vršca za dnevnice od 10-15 evra na njivama i voćnjacima su (prošlog leta) radili nadničari iz Rumunije. U selima Straža i Potporanj o ovcama i kravama brinu pastiri iz Rumunije. U banatskim selima Ečka i Torak meštani iznose i da se među nadničarima nalaze i fakultetski obrazovani ljudi. Po njihovim rečima, nadničari dovode i svoje prijatelje iz okoline Temišvara koji su fakultetski obrazovani:” Pitali smo ga zašto kopa a on je odmahivao rukom, nije puno odgovarao, uglavnom je ćutao i radio’,’ govore meštani o svom razgovoru sa profesorom iz Rumunije.
Takođe, i u okolini Subotice rade rumunski nadničari. Predsednik Udruženja seljaka Subotice Pavle Kujundžić tim povodom iznosi da: ”Nadničari uglavnom dobijaju piće, a za hranu se dogovaraju sa gazdom. Rumune možete iznajmiti i na jedan dan. Cena je sedam i po evra sa hranom i deset bez hrane. U zavisnost od dogovora, Rumun ponegde ima obavezu da odradi sedam-osam dnevnica mesečno za smeštaj, a ostalim danima ako gazdi ne treba može u nadnicu kod drugog. Rumuni nisu izbirljivi ni po pitanju smeštaja, ni ishrane”. [8] Rumuni kao nadničari rade i u okolini Čačka.[9] Kladovsko brodogradilište je anagažovalo oko 100 rumunskih radnika za platu od nekoliko stotina evra. Radnici su svakodnevno prelazili Dunav jer u rumunskim brodogradilištima nije bilo posla.[10]
Tešku situaciju u Rumuniji oslikavaju i najnoviji rezultati istraživanje Evropskog statističkog zavoda (Evrostat) objavljeni 11. oktobra 2012. godine.[11] (Istraživanje Evropskog statističkog zavoda je obuhvatilo 280 regiona Evrope). Prema nivou BDP-a regioni južne Srbije i istočne Srbije su pri dnu liste sa oko 23% evropskog proseka. Ali i tako devastirana i siromašna južna Srbija je plasirana na ovoj (sveobuhvatnoj) evropskoj listi bolje od dva bugarska, dva makedonska i jednog rumunskog regiona. Ili, čak tri regiona u susednim državama članicama EU (Bugarskoj i Rumuniji) su siromašnija od najsiromašnijih srpskih regiona.
Zbog nezaposlenosti i lošeg standarda, Rumuni masovno odlaze iz svoje zemlje (i posle prijema Rumunije u EU 2007). Ipak, kao i za Bugare, za Rumune ne važe odredbe Lisabonskog ugovora koje garantuju slobodno zapošljavanje radnika. Tačnije, Nemačka, Francuska, Britanija, Austrija, Holandija, Luksemburg, Belgija, Irska i Malta zahtevaju od rumunskih radnika da imaju radne dozvole. Dakle, za Rumune (kao i za Bugare) u ovim zemljama ne važe poznate i decenijama glorifikovane ”četiri velike slobode” EU. [12] Tačnije, za Rumune ne važi član 45 stav 1-2 Ugovora o funkcionisanju EU (drugi deo Lisabonskog ugovora) u kojem se navodi: ”Slobodno kretanje radnika je osigurano unutar Unije… Ono obuhvata ukidanje svake diskriminacije, zasnovane na državljanstvu, između radnika država članica u pogledu zapošljavanja, nagrađivanja i drugih uslova rada”. [13]
U praksi, ovakva diskriminacija prema Rumunima dovodi do brutalnog izrabljivanja (koje podseća na početak XIX veka) i kršenja zagarantovanog prava na rad. Na primer, u Velikoj Britaniji radnici iz Rumunije i Bugarske: ”Zadovoljavaju potrebe Britanije za loše plaćenim i nezaštićenim radom… Pošto nemaju agenciju koja bi ih zastupala, radnici se okupljaju na ulici, a jedini oglas za usluge koje nude je njihova odeća-iznošene trenerke isprskane farbom i malterom. Kada se pojavi potencijalni klijent, dogovaraju se za nadnicu i ulaze u kola. Ako naiđe policija beže”.[14]
Sa druge strane, da bi hipokrizija Brisela prema Bukureštu bila potpuna, EU je 2012. godine zamrznula 3,5 milijardi evra namenjenih Rumuniji zbog ”nepravilnosti ” u projektima namenjenih kao pomoć ugroženim grupama i Romima.
