Vesti

Geostrateška stabilnost Rusije i “bitka” za Ukrajinu

Izvor: Fond strateške kulture,  Jurij Andrejev

Potpuno je bio u pravu jedan od glavnih američkih ideologa i čelični rusofob Zbignjev Bžezinski kad je u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla – Vladavina Amerike i njeni geostrateški imperativi“ napisao da „bez Ukrajine Rusija prestaje da bude evroazijska imperija“ i ostaje samo azijska država, na koju će pritisak vršiti i srednjeazijske zemlje i, naravno, Kina. I obrnuto – podvlačio je Bžezinski – spajanje Rusije sa Ukrajinom bi automatski pretvorilo Rusiju „u snažnu imperijalnu državu, koja se prostrla i preko Evrope i preko Azije“.

Drugim rečima, za Rusiju je praktično nemoguće da postane geostrateški stabilna bez Ukrajine. Upravo zato SAD i Evropska unija za svoj najvažniji geostrateški zadatak imaju onemogućivanje udruživanja potencijala naše dve zemlje.

Tako je i bila shvaćena ideja koju je u jesen 2011. godine obradio Vladimir Putin u članku „Novi integracioni projekat za Evroaziju – budućnost, koja se danas rađa“ – stvaranje na postsovjetskom prostoru Evroazijskog saveza. Jer u osnovi Putinove ideje nalazi se, naravno, savez Rusije i Ukrajine, Belorusije kao i Kazahstana i drugih bivših sovjetskih republika.

Zapad će učiniti sve što je moguće, pa i nemoguće, da onemogući takav savez. Tako treba ocenjivati i taktiku Brisela po pitanju zaključenja sporazuma o slobodnoj trgovini i o pridruženom članstvu između EU i Kijeva. Krivično gonjenje Julije Timošenko i pretnje Viktoru Janukoviču neće nimalo zasmetati kapetanima Evropske unije da se takav sporazum zaključi i da se „Ukrajincima“ da „šargarepa“ u obliku obećanja da će Ukrajina biti primljena u EU, čak i da će stvarno biti primljena (u dalekoj budućnosti) – samo da bi se storniralo udruživanje istočnoslovenskih naroda i još više – udruživanje na široj osnovi.

U ovoj geostrateškoj konstrukciji najvažnije mesto pripada Ukrajini. Ponuđeno joj je da se priprema za stupanje u NATO, u organizaciju koja bi pouzdano da sahrani sve planove za stvaranje čvrstih saveza među Slovenima. Čak ni ustav Ukrajine ni ruska baza u Sevastopolju (sa pravnim ogradama sa obe strane) ne bi mogli da posluže kao bilo kakva prepreka tome (nešto slično se dešava i u odnosima NATO sa Gruzijom).

Prijem Ukrajine u NATO sam posmatrao i sada posmatram kao stvaranje mogućeg casus belli na evropskom kontinentu. Samo bi dva koraka u tom slučaju delila svet od konflikta potencijalno globalnih dimenzija. Stupanje u NATO (prvi korak) i posle toga razmeštanje vojnih baza NATO po Ukrajini (drugi korak) zapustili bi objektivne faktore neviđeno kratkog vremena u kome bi američke rakete stigle do ruskih strateških objekata. I nikakva obećanja i uveravanja, nikakve „pravne garancije“ ovde ne bi pomogle, polazeći od činjenice da ratovi uvek praktično počinju od kršenja principa „pacta sunt servanda“ (tj. dogovore treba poštovati). Uostalom, moje izlaganje te teze devedesetih godina u Briselu, u štabu NATO, nije slušaoce ostavilo ravnodušnim. Smanjenje vojne snage je dovelo do toga da Rusija izgubi mogućnost da nanese udar kao odgovor i za osnovu napravilo strategiju uzvratno-susretnog udara, koji direktno zavisi od uzletnog vremena neprijateljskih raketa. A prekratko uzletno vreme izbacuje u prvi plan tada već ne uzvratno-susretni, već preventivni udar, odnosno početak oružanog konflikta. Pri čemu nije važno da li se radi o nuklearnom ili nenuklearnom oružju. Upravo je zato stupanje Ukrajine u NATO tako opasno i prepuno opasnosti za moguću katastrofu u globalnim srazmerama.

Drugačija je stvar sa EU. Tu se kao najvažniji pojavljuju ekonomski i sociokulturni problemi. I tu vidimo veliku kolebljivost ukrajinskih pozicija – ta kolebanja određuje želja zemlje da ne izgubi koristi ni od Zapada ni od Istoka. Ukrajina je 18. oktobra 2011. gosine u Sankt Petersburgu potpisala Ugovor o zoni slobodne trgovine, koji je prihvatilo osam bivših sovjetskih republika, a još tri (Azerbejdžan, Turkmenija i Uzbekistan) trebalo bi da donesu odluku o svom ulasku u zonu. Da, ugovor nije besprekoran, on ima izuzetke (konkretno – nafta, gas, metali, šećer) ali je cilj postavljen – da se ti izuzeci uklone u što kraćem roku.

Sve u svemu, razvoj ekonomske integracije na postsovjetskom prostoru je vrlo složen, često je praćen ozbiljnim zastojima, a ponekad i odustajanjem od postignutih rezultata. Da pogledamo samo elementarni početak integracionog procesa – formiranje zone slobodne trgovine. Prva varijanta te zone je formirana još 1994. godine, ali odgovarajući sporazum zemlje učesnice nisu ratifikovale. Tek 2011. godine je potpisan nov sporazum. Međutim, zona slobodne trgovine – to je samo bescarinska trgovina između država članica sporazuma. Sledeći korak je bio Carinski savez, koji su formirali Ruska Federacija, Belorusija i Kazahstan i kome se jako približila i Kirgizija. To udruženje znači jedinstvenu tarifnu politiku u odnosu na treće zemlje i praktično – ukidanje granica unutar saveza. Još jaču formu predstavlja Jedinstven ekonomski prostor, u kome su usaglašeni ekonomska strategija i taktika zemalja članica, u kome postoji jedinstvena ekonomska politika, a pojavljuje se mogućnost uvođenja jedinstvene valute.

I Carinski savez i Jedinstveni ekonomski prostor predviđaju i mogućnost i potrebu formiranja nadnacionalnih organa tih organizacija. A već sledeći korak može da bude i formiranje Evroazijskog saveza.

Upravo se o stvaranju takvog saveza govori u Putinovom članku koji je objavljen u „Izvestijama“ od 4. oktobra 2011. Odmah su o toj temi svoje mišljenje dali i ostali – Aleksandar Lukašenko je progovorio kroz članak „Sudbine naših integracija“, Nursultan Nazarbajev člankom „Evroazijski savez: od ideje do istorije budućnosti“. Lukašenko je specijalno podvukao u članku poziciju koja je karakteristična za sve postsovjetske države – isključivo ravnopravnost, isključivo poštovanje suvereniteta, isključivo neprikosnovenost granica mogu da budu osnova integracionog progresa. Opet se pojavljuje sakramentalno pitanje: a gde je u svim tim shemama Ukrajina? Zato bi trebalo da se konstatuje sledeće: još 2003. godine Putin je istakao ideju formiranja Jedinstvenog ekonomskog prostora, u kome je i Ukrajina zauzimala svoje mesto. Međutim, dalji razvoj događaja je u tome ostavilo Rusiju, Belorusiju i Kazahstan, a Ukrajina nije pošla prema njemu.

ULOGA KINE

Tako da 18. oktobra 2011. u Sankt Petersburgu Ukrajina potpisuje Ugovor o zoni slobodne trgovine, u koju će najverovatnije ući svih 11 postsovjetskih država (izuzev Gruzije).

Mudrost politike Moskve će biti u izgradnji odnosa sa Ukrajinom u kontekstu integracionog udruživanja sve višeg ranga. Naravno, to bi trebalo da se gradi tako da to budu integracioni procesi koji će biti korisni po obe strane. Ukrajina učestvuje kao posmatrač u EvrAzES a sada je potpisala Ugovor o zoni slobodne trgovine. Takvi postepeni pametni koraci, koji će obema stranama donositi korist, će i dovesti do uspeha. I sporazum Ukrajine o slobodnoj trgovini sa zemljama EU i sporazum o članstvu Ukrajine u EU, ako budu potpisani, bez obzira na duboku sistemsku krizu EU, ne bi trebalo da zaustavljaju rad Moskve na izgradnji savezničkih odnosa između Ukrajine i Rusije. Štaviše, upravo takav pravac trebalo bi da postane jedan od najvažnijih u kompletnoj spoljnoj politici Ruske Federacije. Uspeh u tom pravcu će biti mnogo važniji od bilo kog dostignuća u sferi gasnih, naftnih ili „šećernih“ odnosa između naših zemalja.

Međutim, geostrateška stabilnost Rusije zahteva najpažljivije uzimanje u obzir još jednog izuzetno važnog faktora. Radi se o odnosima Rusije sa Kinom. Naravno, saradnja u okviru ŠOS i strateški odnosi u okviru BRIKS igraju bitnu ulogu u spoljnoj politici Rusije. Međutim, Moskva ipak unekoliko preteruje, kako se meni čini, sa ulogom evropskog pozorišta (posebno posle „azijskog zaokreta“, koji je predvidela nova vojna doktrina SAD). U Putinovom članku, na primer, kaže se da će Evroazijski savez da se stvara kao „neraskidivi deo Velike Evrope“, a to znači da u Evroazijskom savezu „evropska noga“ rizikuje da bude mnogo veća od „azijske“.

Apsolutno je nedopustivo da u pitanjima geostrateške stabilnosti Rusije dođe do umanjivanja procene uloge Kine. Zato hoću da se ponovo vratim na ruski predlog koji se tiče pripreme novog ugovora o evropskoj bezbednosti kao i na moj predlog da se taj projekat razvije u ugovor o evroazijskoj bezbednosti, ako se uzme u obzir porast uloge i važno mesto Kine. Predstojeći dugačak posao na takvom projektu u odbrambenoj oblasti bitno bi dopunjavao saradnju u okviru i ŠOS i BRIKS, tim pre što se ŠOS vidi uglavnom kao ekonomski savez, a BRIKS predstavlja neformalno udruženje.

Razvoj i produbljivanje strateškog partnerstva sa Kinom, uz savezničke odnose sa Ukrajinom (potpuno je jasno da ne smeju da se ostave bez pažnje ni Belorusija ni ostali saveznici), će stvoriti čvrste spoljne uslove za geostratešku stabilnost Rusije, kada nikakvi „saveti“ nikakvih makkejnova Moskvu neće moći da zaplaše.

visoko obrazovanje po ugledu na najprestižnije svetske obrazovne ustanove, po povoljnim uslovima.
školarina na 10 mesečnih rata!

Zakaži besplatne konsultacije sa našim stručnim kadrom