Zbornik radova: „Srbija između Istoka i Zapada“

Zbornik-Srbija-izmedju-Istoka-i-ZapadaBUDUĆNOST NAŠE MUDROSTI

Od dobijanja svoje državnosti na Berlinskom kongresu, preko uspenja i sunovrata tokom XX veka, sve do današnjih neizvesnih tranzicionih dana, Srbija gotovo da nije imala period u kojem je imala priliku da učvrsti svoj nacionalni identitet, izgradi dalekosežnu strategiju svog duhovnog, moralnog i privrednog razvoja i osnaži pretpostavke svog opšteg prosperiteta. Od početka minulog veka ređali su se događaji koji su je, i u državotvornom, i u nacionalnom pogledu, stavljali na dramatična i prekretnička iskušenja, na koji bi malo koji narod bio kadar da nađe najoptimalnije puteve izbavljenja. Ako je u praskozorje prošlog stoleća i došlo do eruptivnog razvoja na svim područjima društvenog života, ako je bilo vidljivo da se bila zapatila građanska klasa koja je bila u neposrednom doticaju sa evropskim idealima i normativnim vrednostima, ubrzo je izbio veliki rat, čiju godišnjicu obeležavamo s nedovoljnom svešću o vlastitom doprinosu afirmaciji najprogresivnijih liberalnih i socijalnih ideja, koje su u temelju naše judeo-hrišćanske civilizacije.

Nakon početnih vojnih uspeha, koji su bili u više nego očiglednoj nesrazmeri sa njenim stvarnim moćima, Srbiju je sustigla 1915. godina, za koju među istoriografima postoji prećutni konsenzus da je bila najteža u čitavoj njenoj istoriji. Uprkos tome što je iz tog rata izašla kao pobednik, priznata od saveznika kao ravnopravan partner, Srbija je, uloživši u jugoslovensku ideju, mnogo pre savremenog evropskog unionizma, celokupno svoje nacionalno i državotvorno biće, tokom trajanja obe Kraljevine bila neprestano optuživana za hegemonizam i diktatorski odnos prema drugim južnoslovenskim narodima. Utopljena u komunističku Jugoslaviju, u kojoj se na Srbe i spolja i iznutra gledalo kao na remetilački faktor, Srbija je drugu polovinu veka provela kao u hibernaciji, bez artikulisane kolektivne svesti o vlastitom identitetu i vizije sopstvene budućnosti.

Pad Berlinskog zida, koji je simbolički predstavljao i kraj hladnoratovske ere bipolarnog sveta, srpska komunistička elita dočekala je zbunjeno i nespremno, vidokruga ograničenog prevaziđenim matricama mišljenja i delovanja. Smrtonosno ranjena još od Ustava 1974. kojim su joj i de facto, i de iure, oduzete sve ključne atribucije državnosti, Srbija je kraj XX veka prosanjala, uveliko zapljusnuta plimom secesionističkih pokreta, koje je Zapad sistematski planirao, prema njihovim vlastitim, javno objavljenim izvorima – još od sredine sedamdesetih godina.

Novi svetski poredak, u kojem je vrhunila globalistička ideologija i imperijalne težnje „demokratskog“ Zapada, učinio je od Srbije veliki eksperimentalni poligon, iz kojeg je ona, protivno svim političkim, vojnim i ekonomskim činjenicama, izašla kao najveći krivac, a srpski narod kao „divlje pleme”, koje je, iako drugi put u stoleću žrtva genocidnih projekata, krivo za sva zla ljudske civilizacije. Nelegalno i nelegitimno bombardovanje Srbije 1999. predstavljalo je završni udarac Imperije, nakon kojeg se Srbija teško oporavlja i još teže rehabilituje svoje državotvorno biće.

Priznavanje secesije Kosova i Metohije od strane ključnih zapadnih zemalja, suprotno svim pozitivnim normama međunarodnog prava, dodatno je oslabilo mogućnost da Srbija stane na noge i da se okrene vlastitom prosperitetu. Stvaranje multipolarnog sveta s početka novog milenijuma, otvorilo je prostor za vaspostavljanje državotvornih faktora unutar srpskog korpusa, ali je tranzicioni, divlji kapitalizam za posledicu imao razmah korupcije i privrednog kriminala, i, povrh svega, nametnuo kolektivno osećanje beznađa, malodušja i obamrlosti.

Pošto su u ovom skučenom svetu, u međuvremenu, izbili novi antagonizmi, i to na pozadini krupnih interesa podeljenog sveta, u prvi plan je izbila dilema: da li Srbija funkcionalno treba da se okrene Zapadu, u čije je institucionalne okvire već ukoračila, ili Istoku, s kojim već ostvaruje neke od svojih ključnih interesa? Ovaj zbornik, nastao kao konkretan odjek međunarodnog skupa održanog u okrilju našeg Fakulteta pod nazivom „Srbija između Istoka i Zapada”, upravo pokušava da, iz različitih naučnih uglova, pruži odgovor na aktualne nedoumice. U svim radovima prevladava mišljenje da Srbija, bez obzira na svoje približavanje Evropi, i bez obzira na sve neizvesniju sudbinu Evropske unije kao nadnacionalne tvorevine, mora iznutra da ojača sve institucije pravne države, iskoreni korupciju i sve vidove kriminala, i da, naporedo s tim, stvori pretpostavke za stvarnu autonomiju svih grana političke vlasti. To Srbija mora da učini zbog sebe, a ne zbog evropskih integracija: kao uređena pravna država, Srbija može svima biti i poželjan, i ravnopravan partner, bez obzira na buduće konstelacije na globalnom nivou. Čitalac će naići i na one tekstove koji ovu dilemu smatraju veštačkom, i koji plediraju za obnovu svesti o srpskom nacionalnom identitetu. Jer, tokom čitavog proteklog veka mi smo neretko bili optuživani da smo violentni i necivilizovani budući da smo rođeni u vizantijskoj kolevci, zbog čega neki autori s razlogom upozoravaju da taj segment „naše genetike” ide u prilog tezi da je naša daleka duhovna prošlost civilizacijski nadmoćna u odnosu na druge, te da nema jednog elementa koji bi išao u prilog tezi o našoj „endemskoj primitivnosti”. Jer, baš na ovom mestu valja podsetiti na reči svetski uglednog Georgija Ostrogorskog: „U Vizantiji Renesans nije bio potreban, jer antička kultura u Vizantiji nikad nije umrla, već je živela stalno i neprekidno. A zapadni Renesans, koji je obnovio antičku kulturu na Zapadu, postao je moguć samo zahvaljujući Vizantiji, jer samo je u Vizantiji Zapad mogao da nađe blaga antičke kulture, inače zaboravljena i izgubljena. Vizantija je u sva vremena bila hrišćansko rimska država grčke kulture. Ono, što su primili Sloveni od Vizantije, nisu bili orijentalski elementi: nego najveće , što je ikada ostvarila istorija čovečanstva: hrišćanska vera, grčka kultura, rimska državna načela.” (Georgije Ostrogorski, Iz čega je i kako stvorena Vizantija).

Uprkos idejnoj i misaonoj heterogenosti, svi tekstovi pokušavaju da ukažu na neophodnost artikulisanja ključnih interesa Srbije, čime ovaj zbornik potvrđuje orijentaciju Fakulteta koji je otvoren za svako kritičko mišljenje, jednako kao što je zatvoren za svaki apodiktički stav. Stiče se utisak kao da su autori, premda različitih gledišta, oslonjeni na čuvenu misao Mihaila Đurića po kojoj „nema čovekoljublja bez rodoljublja.”

Mnogi naučnici, čiji su radovi zastupljeni u ovom zborniku, izražavaju plemeniti pesimizam povodom novih pritisaka na Srbiju, iako svi bezostatno insistiraju na pragmatizmu, bilo da se zalažu za naš veći oslonac na Istok, imajući u vidu korist koju bismo ostvarili izgradnjom Južnog toka kroz Srbiju, bilo da favorizuju bezuslovnu neutralnost, koju je u sadašnjim uslovima teško ostvariti. Međunarodni odnosi se dodatno zaoštravaju, i nikada u istoriji nije bivalo da veliki potresi, ma gde se odigrali ne dotaknu samo biće Srbije, što nikoga ne bi trebalo da obeshrabri. Nama se čini da čitav zbornik odjekuje Andrićevim upozorenjem, ispisanim u posveti svom prijatelju na prvoj strani romana Na Drini ćuprija: „Nijedna se Drina ovog sveta ne može ispraviti. Nemoj ispravljati krive Drine ovog sveta. Nikada nemoj prestati ispravljati krive Drine ovog sveta.” Ovaj zbornik je svojevrsno svedočanstvo o neodstupnoj borbi Srbije da „ispravi krive Drine ovog sveta”, ali samo u slučaju da ta mitska reka tuđom voljom počne proticati preko njenog bića.

U svakoj drugoj prilici Srbija mora biti racionalna i gledati svoj vlastiti interes. Jer, takav je svet u kome živimo, danas i ovde.

Dr Violeta Rašković Talović
dekan Fakulteta