Mihajlo Manić: Mediji u globalnom društvu
Monografija „Mediji u globalnom društvu” predstavlja sveobuhvatnu studiju društvenog komuniciranja u vremenu obeleženom uticajem masovnih medija. Širok raspon tema koje autor otvara pruža uvid u različite nivoe komuniciranja i načine funkcionisanja savremenih medija. Ovakav pristup pokazuje se kao delotvoran, naročito u kontekstu sagledavanja raznorodnih i kompleksnih odnosa između sredstava masovnog komuniciranja i (potrošačkog) društva.
U analizi medijske kulture i društvene stvarnosti, autor posebno zapaža kontradiktorne odnose između medija i politike, apostrofirajući problem koncentracije medijskog vlasništva i globalne monopolizacije koja najčešće vodi komercijalizaciji sadržaja. Veoma dobro je uočena sprega komunikacije i ekonomije, kao i sve izraženija potreba medija da se „dodvoravaju publici”, što u velikoj meri utiče i na oblikovanje političkog mišljenja građana. Stavovi recipijenata u velikoj meri su formirani pod uticajem Ibidem vođa, kako autor naziva vođe mnjenja, sveprisutne autoritete koji u medijima iznose stavove o najrazličitijim temama. Ova sintagma koju je Manić osmislio precizno oslikava medijsku, ali i društvenu stvarnost, u kojoj pojedine ličnosti, a najčešće političari, svoju snagu pronalaze „na hijerarhijskoj lestvici društvenog položaja”.
Autor znalački primećuje i problem deformacije informacija. Javni prostor sve češće dobijaju senzacionalistički intonirane teme koje nemaju informativnu vrednost, dok publika često biva uskraćena za informacije od društvenog značaja. Ovde se s pravom ukazuje na neophodnost profesionalnog pristupa i poštovanje principa apsolutne objektivnosti, kao ideala kome bi trebalo da teže medijski radnici. Manić posvećuje pažnju problemima cenzure i autocenzure i zapaža razne oblike društvenih pritisaka na slobodu komunikacije. Jasno je, međutim, da brojne prepreke onemogućavaju slobodno informisanje, kao i da je kvalitet informacija uslovljen uticajem transnacionalnih medijskih kompanija, komercijalizacijom, interesima oglašivača i drugim uslovnostima koje su detalno navedene u studiji.
Na kraju, posebno je vredna Manićeva opredeljenost ka obrazovanju publike i neophodnosti razvijanja kritičkog stave prema medijskim sadržajima. Obrazovni i komunikacioni sistem imaju potencijal da zajednički doprinesu progresu konkretnog društva, a medijska pismenost trebalo da bude jedna od dominantnih društvenih strategija.
doc. dr Maja Vukadinović
kulturolog
