Izvor: Telegraf, NSPM

Britansko povlačenje iz EU – ako ste tome skloni – vodi obezbeđenju parlamentarne samouprave ostrva. Izlazak Britanije iz EU[1] ne bi trebalo da bude sveden na argumente o kilogramima mesa ili na trivijalne rasprave o britanskim uplatama budžetu EU. Godišnji neto priliv Brisela je između 7 i 8 milijardi funti ili oko 0,5 odsto BDP. To je iritantno. Nije srećan pojedinac što plaća zarade zvaničnika EU, njihove poreske olakšice, kao i univerzitetske takse za njihovu decu do 26. godine (osim ukoliko se nešto nije promenilo od dana kada je moja supruga radila za Komisiju). Ali, to nije centralna tema.

Izlazak Britanije iz EU ne bi trebalo da se tiče ni navodnog zagušenja Britanije pravilima EU. Takva argumentacija je preterana, kako je u svom izveštaju argumentovao Centar za evropske reforme. Ova pravila nisu izmenila najmanje regulisano tržište rada na indeksu Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, slično SAD, Australiji ili Kanadi. Niti su ta pravila sprečila Švedsku da ima jednu od najuspešnijih svetskih ekonomija, niti Nemačku da pokori globalno tržište sa velikim samopouzdanjem (naravno, uz pomoć potcenjene valute).

Mnogi delovi britanskog zakonodavstva su restriktivniji u odnosu na EU. Britanska pravila korišćenja zemljišta su među najmanje liberalnim u svetu. Ona su ključni razlog zašto se polovina kuća danas pravi kao i šezdesetih i zašto veliki broj ljudi živi u neuglednim objektima. Zato se britanska saobraćajna infrastruktura uvek bori da nadoknadi zaostatak.

Kako tvrdi Centar za evropske reforme, Britanija ne bi mogla da se oslobodi uticaja (Acquis Communautaire[2]) celokupnog do danas usvojenog zakonodavstva EU, ukoliko želi da očuva visok nivo trgovinske razmene. Švajcarska svoje zakone izrađuje uvek u skladu sa normama EU. „Regulatorni suverenitet koji bi navodno nastao izlaskom iz Unije je iluzoran“, piše u izveštaju.

Ne bi bilo diktata ukoliko bi Britanija bila spremna da se povuče, da pristane na minimalan trgovinski status u okviru Svetske trgovinske organizacije, sa petnaestoprocentnim tarifama, što bi preko noći dovelo do kolapsa stranih investicija.

Britanija ne bi nasledila trgovinske ugovore koje je EU sklopila sa Kinom, SAD, Brazilom, Rusijom, Turskom ili bilo gde drugde, nezavisno od trgovinskog ugovora sa EU. O svakom pojedinačnom ugovoru moralo bi ponovo da se raspravlja, ali iz pozicije relativne slabosti.

Dakle, prekinimo sa trijumfalizmom i ignorisanjem onoga što bi izlazak Britanije iz EU mogao doneti. Britanija je duboko umrežena u evropski sistem. Ukoliko Britanci žele da se odluče na ovako drastičan potez, ne smeju da se zavaravaju o posledicama.

Neki čitaoci su se uvredili zbog naslova jedne moje vesti. Termin ,,Mudri ljudi” izazvao je bes[3].

Da bude jasno. Izveštaj je pisala komisija u kojoj su se, pored ostalih, nalazili ser Najdžel Viks iz Britanske bankarske asocijacije, Simon Voker iz IoD, bivša članica Monetarnog odbora Kejt Barker, profesor Kevin O’Rurk sa Oksforda, profesorka Vendi Karlin sa Univerzitetskog koledža u Londonu, profesori Nikolas Kraft i Endru Osvald sa Univerziteta Varvik, profesori Pol de Grov i DŽon Paulson sa Londonske škole ekonomije, DŽerard Erera, šef Blekstouna, predsednik BT grupe ser Majkl Rejk i DŽonatan Portes iz Nacionalnog instituta za ekonomska i društvena istraživanja.

Što se mene tiče, u sadašnjim okolnostima, podržavam izlazak Britanije iz EU. EU se više ne može verovati nakon što uzastopno negira volju birača, što kulminira suzbijanjem negativnog mišljenja holandskih i francuskih građana o Ustavu EU i prepravljanjem jednog dela Lisabonskog sporazuma (koga lično smatram nelegitimnim, jer prkosi principima).

Monetarna Unija postala je tačka razdora EU i Britanije. Logika Evropske monetarne unije je fiskalna zajednica koja mora preuzeti karakteristike unitarne evropske države tokom vremena. Za Britaniju u takvom poretku nema mesta, pa što pre raščistimo, to bolje.

Neka ne bude zabune. Izlazak iz EU biće traumatičan i opterećen rizikom. Opet, koliko traumatičan, zavisiće od učtivosti i državništva britanskih lidera u tom periodu, kao i od tona Parlamenta i medija u ovoj zemlji. Da li odlazimo u žalosti i nadi u nastavak prijateljstva ili u besu, buci, nacionalističkoj histeriji? U tome leži velika razlika.

To može biti urađeno, ali podrazumeva usvajanje novog poslovnog modela. Veći deo direktnih stranih investicija u Britaniji dolazi iz EU. Japanske i evropske fabrike automobila u Britaniji snabdevaju evropsko tržište. Čak su i biljke u saksiji manje ograničene u kretanju.

,,City”[4] cveta delimično zbog toga što svetske banke i fondovi koriste London kao regionalno čvorište za poslove širom Evrope. Duga je lista finansijskih centara koji su nestali maltene tokom noći zbog političke greške, poput Antverpena pedesetih godina 16. veka.

Pitanje za “City” je da li je izlazak Britanije iz EU veći rizik ili je gora stvar ostati u EU koja će, podstaknuta posledicama Limana[5], nametnuti mnogo restriktivniji režim u budućnosti.

U Evropi je gotovo nova vera postao stav da su ,,špekulanti“ izazvali debakl zbog velikog duga u okviru Evropske monetarne unije. To naravno nije tačno. Poreklo krize leži u masovnoj neuravnoteženosti tekućeg bilansa i kapitala koje je monetarna unija prelila u južnu Evropu, a kontrakcionom politikom od tada stvari su postale još gore. Ali, oni u to veruju.

Izveštaj Centra za evropske reforme dolazi u vreme napada na “City” koji je organizovan pod maskom stvaranja veće finansijske sigurnosti. Taj napad započeo je regulisanjem ,,Hedž” fondova koji su skoro u potpunosti locirani u Londonu (80 odsto u EU) i koji su pogrešno okrivljeni kao uzročnici krize.

Tri nova tela formirana su sa ciljem kontrole banaka i agencija za bezbednost i osiguranje. Ona imaju moć da preglasaju državni veto, čime se okončava 300 godina duga kontrola Britanije nad Sitijem. Odjednom se ponovo opraštamo. Ovaj napad krši davno ustanovljena pravila igre u poslovima EU, da se nijedna zemlja ne preglasava kada je u pitanju industrija, gde ona ima dominantnu ulogu i gde je evropski lider, bilo da je u pitanju automobilska industrija Nemačke, farmerska Francuske ili finansijska Velike Britanije.

Centar za evropske reforme tvrdi da je “City” neraskidivo povezan sa tržištem evropskih obveznica i mehanizmima monetarne unije, pa stoga ima interes da ostane u EU. Ovo je mač sa dve oštrice. Ako gledate Evropsku monetarnu uniju kao zamku koja će vas uvesti u ogromne dugove i ugroziti suverenitet, onda, u tom slučaju, što pre “City” izađe iz priče, tim bolje.

Nema sumnje da bi izlazak Britanije iz EU predstavljao trgovinski šok. Velika Britanija bila bi u haosu dok se prašina ne slegne. Kako god, to ne bi bio smak sveta. Nacije moraju gledati šire, anticipirati događaje. Sigurno nije nemoguće da britanska vlada uredi trgovinske odnose sa Severnom Amerikom i najvećim ekonomijama Azije u roku od nekoliko godina.

,,Ako napustimo EU, bili bismo kao Kanada, Novi Zeland ili kao bilo koja druga zemlja koja trguje. Ideja da mi moramo biti unutar EU zato što smo geografski blizu je apsurdna”, rekao je Tim Kongdon, iz Međunarodnog monetarnog istraživačkog centra. EU može biti osvetoljubiva, ali čini mi se da su proevropljani na gubitničkoj strani i da aludiranje na takvo ponašanje ima korene u strahu. Verovatniji ishod je da će se oni truditi da štetu svedu na minimum i izbegnu svako postupanje koje bi poguralo niz nordijskih zemalja bliže izlazu.

Moja glavna zamerka izveštaju Centra za evropske reforme jeste da bi posle eventualnog izlaska Britanije iz EU Unija nastavila dalje da faunkcioniše kao da se ništa nije dogodilo. To je neverovatno. EU je već u egzistencijalnoj krizi. Nacionalni front dobio je izbore i odmah zatražio povratak nacionalne valute franke i referendum o izlasku Francuske iz EU. Francusko-nemački savez koji drži ovaj projekat 50 godina raskinut je. Lansiranje evra pre nego što su države članice Evropske monetarne unije bile u stanju da izdrže rigidne uslove standarda monetarne unije, a zatim dozvoljavanjem da se ekonomski jaz između severa i juga iz godine u godinu sve više širi, čitav region dovelo je do depresije i masovne nezaposlenosti. Ne postoji izlaz iz ove situacije primenom dosadašnjih politika. Ugovor o fiskalnoj stabilizaciji podrazumeva ovakvo stanje još jednu deceniju ili duže. Ovakva situacija se ne može tolerisati. Italijanski premijer Mateo Renci već se priprema za borbu.

Daleko je od jasnog kako će EU izgledati 2017. kada Britanija bude održala svoj referendum (osim u slučaju pobede laburista). Do tada, svetski ciklus ekonomske ekspanzije može biti završen, a Evropa može upasti u novi ciklus duboke recesije.

Britansko povlačenje iz EU ne bi samo narušilo tezu da je formiranje EU istorijska neminovnost, već bi izmenilo i unutrašnju hemiju Unije. Nemačkoj bi pripala pozicija hegemona koju ona ne želi i to bi podrilo slaganje unutar EU. Francuska bi podređenost mogla još teže izdržati, te bi suverenisti bili ohrabreni da potraže druga rešenja. Protržišne države severne i istočne Evrope koje stoje iza Britanije izgubile bi oslonac.

Čitav projekat postao bi još nestabilniji i to u vremenu kada je već izgubio harizmu i snagu da nadahnjuje Evropljane. Odbacujem argument da će EU posegnuti za političkim instrumentima u tim uslovima ili da će Britanija moliti za određene uslove. EU bi bila u takvoj krizi da bi i ona morala da se ophodi sa krajnjom pažnjom, pod uslovom da će biti uopšte u stanju da istupi sa nekim koherentnim uslovima.

Ako bi Britanija bila u stanju da sebe iznova predstavi kao ostrvo slobodne trgovine koje nema carine usmerene protiv bilo koga, igra bi se mogla preokrenuti. To bi mogao biti početak velike nacionalne obnove u narednih četvrt veka.

Kada su Tjudori izgubili Kalais 1588. i konačno se odrekli svih francuskih poseda šest godina kasnije Ugovorom iz Troa, to se smatralo britanskom nesrećom. Pokazalo se da je u pitanju dar od Boga.

Ljudi u Engleskoj su prestali da troše energiju na beskrajne zaplete u Evropi i zauzeli su, kao pomorska nacija sa trgovinskim vezama širom sveta, potpuno drugačiji kurs. Sedamdesete i osamdesete godine 16. veka pamte svetsku ekspanziju Rolija, Drejka, Gilberta i Frobišera. Naravno da postoji život posle Evrope.

Ambroz Evans-Pričard

Prevod Branislav Omorac

Originalan tekst:
http://blogs.telegraph.co.uk/finance/ambroseevans-pritchard/100027431/there-is-life-after-europe-but-let-us-stop-the-triumphalism/

[1] U tekstu termin kojim se ova težnja označava je Brexit (u daljem tekstu prevodim kao: Izlazak Britanije iz EU)
[2] Acquis Communautaire (termin koji se odnosi na celokupno do sada akumulirano zakonodavstvo EU)
[3] Ova rečenica odnosi se na prethodni članak ovog autora objavljen u istom listu (The Telegraph) pod naslovom Wise Men warn on dangerous delusions of Brexit (Mudri ljudi upozoravaju na opasne zablude izlaska Britanije iz EU), što je aluzija na izveštaj Centra za evropske reforme koji se spominje i u ovom članku.
[4] The City – poslovni i finansijski centar Londona
[5] Propasti kompanije Lehman Brothers, nekada jedne od najvećih investicionih kuća u SAD.