Izvor: Advance.hr

Članovi Veća Federacije i zastupnici Državne Dume, dobar dan. Predstavnici Republike Krima i Sevastopolja su tu, među nama, kao građani Rusije, stanovnici Krima i Sevastopolja!

Dragi prijatelji, okupili smo se danas ovde u vezi sa pitanjem koje je od vitalnog značaja, istorijskog za sve nas. Referendum koji je održan na Krimu 16. marta u potpunom je skladu sa demokratskim procedurama i međunarodnim normama.

Više od 82 posto biračkog tela je učestvovalo u glasanju. Više od 96 posto njih izjasnilo se u prilog ponovnom ujedinjenju s Rusijom. Ove cifre govore same za sebe.

Da bi razumeo razlog takvog izbora, dovoljno je znati istoriju Krima i što su Rusija i Krim oduvek značili jedno drugome. Sve na Krimu govori o našoj zajedničkoj, ponosnoj istoriji. To je mesto drevnog Hersona, gde je kršten Princ Vladimir. Njegov duhovni podvig usvajanje pravoslavlja predodredio je celokupni temelj naše kulture, civilizacije i ljudskih vrednosti koje ujedinjuju narode Rusije, Ukrajine i Bjelorusije. Grobovi ruskih vojnika čija je hrabrost Krim pripojila ruskom carstvu su takođe na Krimu. Tu je ujedno i Sevastopolj – legendarni grad sa izvanrednom istorijom, tvrđava koja oduvek služi kao matična luka ruske Crnomorske flote. Krim je i Balaklava i Kerch, Malakhov Kurgan i Sapun Ridge. Svako od tih mesta je drago našim srcima, jer simboliziraju rusku vojnu slavu i ogromnu hrabrost.

Krim je jedinstvena mešavina različitih naroda, kultura i tradicija. To ga čini sličnim Rusiji kao celini, gde se ni jedna etnička grupa nije izgubila više od jednog veka. Rusi i Ukrajinci, krimski Tatari i ljudi iz drugih etničkih skupina su živeli na Kimu zadržavajući svoj identitet, tradiciju, jezik i veru.

Usput, ukupan broj stanovnika Krimskog poluostrva danas je oko 2,2 miliona ljudi, od čega su gotovo 1,5 miliona Rusi, 350 000 su Ukrajinci, koji uglavnom smatraju ruski njihovim materinjim jezikom i oko 290 000 do 300 000 su krimski Tatari, koji su, kao što je referendum pokazao, takođe naklonjeni Rusiji.

Istina, bilo je vremena kada su krimski Tatari bili tretirani nepravedno, baš kao i niz drugih naroda u SSSR-u. Postoji samo jedna stvar koja se može reći ovde, a to je da su i milioni ljudi različitih nacionalnosti pretrpeli tokom tih represija, a prvenstveno Rusi.

Krimski Tatari su se vratili u domovinu. Verujem da bismo trebali napraviti sve potrebne političke i zakonodavne odluke da dovršimo obeštećenje krimskih Tatara. Vratiti im njihova prava i njihovo dobro ime.

Gajimo veliko poštovanje za sve ljude i etničke grupe koje žive na Krimu. To je njihov zajednički dom, njihova domovinu i to bi bilo u redu. Znam da lokalno stanovništvo to podržava i Krim će imati tri jednaka nacionalna jezika: ruski, ukrajinski i tatarski.
U srcima i glavama ljudi Krim je oduvek bio neodvojivi deo Rusije. To čvrsto uverenje se temelji na istini i pravdi i prenosi se s kolena na koleno, celo vreme i pod bilo kojim okolnostima, bez obzira na sve dramatične promene kroz koje je naša zemlja prošla tokom 20. veka.

Nakon revolucije su boljševici, zbog niza razloga – možda im je Bog presudio – dodali velike delove istorije južne Rusije Republici Ukrajini. To je učinjeno bez gledanja na etnički sastav stanovništva, a danas ta područja čine deo jugoistoka Ukrajine. Zatim, 1954. je donesena odluka o pripajanju Krimske regije Ukrajini, zajedno sa Sevastopoljem i to uprkos činjenici da je to bio savezni grad. To je bila lična inicijativa čelnika Komunističke partije Nikite Hruščova. Što je stajalo iza ove njegove odluke? Želja za podrškom ukrajinskog političkog establišmenta ili iskupljenje za masovne represije od ’30-ih godina u Ukrajini, to bi trebali znati istoričari.

Ono što je bitno je to da su se tom odlukom jasno prekršile ustavne norme koje su bile čak i tada na snazi. Odluka je donesena iza kulisa. Naravno, u totalitarnoj državi se nitko nije potrudio pitati građane Krima i Sevastopolja što oni misle o tome. Oni su naprosto bili zatečeni učinjenim. Ljudi su se naravno pitali zašto je odjednom Krim postao deo Ukrajine? No, u celini – i mi tu moramo navesti jasno, jer svi to znamo – ova odluka je u neku ruku bila tretirana kao formalnost, jer je teritorija predana unutar granica jedne iste države. Tada je bilo nemoguće zamisliti da bi se Ukrajina i Rusija mogle razdvojiti i postati dve zasebne države. Međutim, to se dogodilo.

Nažalost, ono što se činilo nemogućim postalo je stvarnost. Sovjetski Savez se raspao. Stvari su se odvijale tako brzo da je tek nekolicina ljudi razumela koliko su doista dramatični ti događaji i kakve će biti njihove posledice. Mnogi ljudi, u Rusiji i Ukrajini, kao i u drugim republikama su se nadali da će Zajednica nezavisnih država koja je stvorena u to vreme postati novi oblik državnosti. Govorilo se da će postojati jedinstvena valuta, jedinstven ekonomski prostor, zajedničke oružane snage, međutim, sve su to bila prazna obećanja i te velike zemlje više nije bilo. Tek kad je Krim završio kao deo druge zemlje, Rusija je shvatila da je jednostavno opljačkana, pokradena.

U isto vreme, moramo priznati da je Rusija davanjem suvereniteta i sama pomogla u raspadu Sovjetskog Saveza. U vreme kada se taj udar legalizovao, svi su zaboravili na Krim i Sevastopolj – glavnu bazu Crnomorske flote. Milioni ljudi su otišli u krevet u jednoj državi, a probudili se u drugoj i preko noći postali nacionalne manjine u bivšim republikama Saveza. Ruski narod je postao jedna od najvećih, ako ne i najveće etnička grupa na svetu koju je trebalo podeliti granicama.

Sada, mnogo godina kasnije, čujem od stanovnika Krima da su 1991. bili predani poput vreće krompira. Teško se sa time ne složiti. A što je sa ruskom državom? Što je sa Rusijom? Rusija je ponizno prihvatila tu situaciju. Tada je ova zemlja prolazila kroz takva teška vremena. Dakle, realno nije mogla zaštiti svoje interese. Međutim, ljudi se nisu mogli pomiriti s tom nečuvenom istorijskom nepravdom. Sve ove godine, građani i mnoge javne ličnosti su govorile o ovom pitanju, rekavši da je Krim istorijski ruska teritorija, a da je Sevastopolj ruski grad. Da, svi smo to znali u našim srcima i mislima, ali smo morali krenuti od postojeće stvarnosti i graditi naše dobrosusjedske odnose sa nezavisnom Ukrajinom na novoj osnovi. Naši odnosi s Ukrajinom, s bratskim ukrajinskim narodom, za nas su uvek bili i ostat će od najveće važnosti.

Danas možemo govoriti o tome otvoreno i ja bih s vama podelio neke detalje pregovora koji su se dogodili ranih 2000-ih. Tadašnji predsednik Ukrajine g. Kuchma me pitao da se ubrza proces definisanja rusko-ukrajinske granice. U to vreme je taj proces praktično bio u mirovanju. Rusija je priznala Krim kao deo Ukrajine, ali nije bilo nikakvih pregovora o granicama. I pored složenosti situacije, odmah sam dao smernice ruskim državnim agencijama da ubrzaju svoj rad oko dokumentovanja granica i svi su jasno razumeli da smo pristankom na razgraničenje de facto i de jure priznali da je Krim ukrajinska teritorija, čime se zatvara problem.

Ukrajina je bila na dobitku, ne samo u vezi Krima, nego i komplikovanih stvari kao što je to pomorska granica u Azovskom moru i moreuz Kerch. Za nas je tada najvažnije bilo nastaviti dobre odnose s Ukrajinom i da ti odnosi ne postanu taoc teritorijalnih sporova.

Međutim, očekivali smo da će Ukrajina ostati naš dobar sused i nadali smo se da će ruski građani i oni koji u Ukrajini govore ruskim jezikom, a posebno na jugoistoku i Krimu, živeti u prijateljskoj, demokratskoj i civilizovanoj državi koja će štititi njihova prava u skladu s međunarodnim pravom.

Situacija se nije tako razvijala. Celo vreme su Ruse pokušavali lišiti njihove istorijske memorije, čak i njihovog jezika i prisiljavani su na asimilaciju. Osim toga Rusi, baš i drugi građani Ukrajine, trpe stalnu političku i državnu krize koja Ukrajinu potresa više od 20 godina.

Ja razumem zašto je ukrajinski narod želio promenu. Oni su tokom ukrajinske nezavisnosti imali previše ljudi na vlasti. Predsednici, premijeri i poslanici u parlamentu su se menjali, ali je njihov odnos prema zemlji i narodu uvek ostao isti.

Oni su samo muzli tu zemlju, borili se međusobno za vlast, imovinu i novčane tokove i nije ih puno briga za obične ljude. Nisu se nikad zapitali zašto milioni građana Ukrajine ne vide nikakvih izgleda u domovini i odlaze u druge zemlje da rade kao nadničari. Želio bih naglasiti ovo: oni su jednostavno pobegli, ali ne u nekakav Silicon Valley, nego da budu radnici na jedan dan.

Samo prošle godine gotovo 3 miliona ljudi takve poslove traži u Rusiji. Prema nekim izvorima, 2013. je njihova zarada u Rusiji iznosila više od 20 milijardi dolara, što je oko 12% od ukrajinskog BDP-a.

Želio bih ponoviti kako razumem one koji su na Maidan došli mirno protestovati protiv korupcije, neefikasne državne uprave i siromaštva. Pravo na mirni protest, demokratske procedure i izbore postoji isključivo u svrhu smene vlasti kojom ljudi nisu zadovoljni. Međutim, oni koji su stajali iza najnovijih zbivanja u Ukrajini imali su drugačiji dnevni red: oni su se pripremali i hteli preuzeti vlast i nisu prezali ni od čega.

Oni su posezali za terorom, ubistvima i nemirima. Nacionalisti, neonacisti, rusofobi i antisemiti su izvršili ovaj udar i oni i dalje vode glavnu reč u Ukrajini.

Takozvane nove vlasti su počele uvođenjem nacrta zakona za reviziju jezičke politike, što je direktno kršenje prava nacionalnih manjina. Međutim, ti takozvani političari su odmah ‘disciplinirani’ od strane svojih inostranih sponzora. Mora se priznati da su mentori tih sadašnjih vlasti pametni i dobro znaju do čega u Ukrajini mogu dovesti takvi pokušaji. Nacrt zakona je skinut sa dnevnog reda, ali je očigledno rezervisan za budućnost. Sada im je to teško sprovesti u delo, ali verovatno računaju da ljudi imaju kratko pamćenje. Ipak, svi mi jasno vidimo namere tih ideoloških sledbenika Stepana Bandere, Hitlerovog saradnika tokom Drugog svetskog rata.

Takođe je očigledno kako sada u Ukrajini ne postoji legitimna izvršna vlast i nema se s kim razgovarati. Mnoge vladine agencije su preuzeli varalice, ali oni nemaju nikakvu kontrolu u zemlji, dok su oni sami – i ja bih ovo želio naglasiti – često pod kontrolom radikalnih grupa. U nekim slučajevima, da bi se susreli s nekim ministrima sadašnje vlade, morate imati posebnu dozvolu od militanata s Maidana. Ovo nije šala – to je stvarnost.

Onima koji su se protivili udaru pretilo se represijom. Naravno, prvi na redu ovde je bio Krim. S obzirom na to da su, stanovnici Krima i Sevastopolja od Rusije tražili pomoć u obbrani svojih prava i života, u sprečavanju takvog scenarija i događaja koji su još uvek u toku u Kijevu, Donjecku, Harkovu i drugim ukrajinskim gradovima.

Naravno, nismo se mogli oglušiti na tu molbu i ostaviti Krim i njegove stanovnike u nevolji. To bi s naše strane bila izdaja.

Prvo, odlučili smo pomoći i stvoriti uslove da stanovnici Krima prvi put u istoriji mogu mirno izraziti svoju slobodnu volju u pogledu vlastite budućnosti. Međutim, što čujemo od naših kolega u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi? Kažu da kršimo norme međunarodnog prava. Kao prvo, to je dobra stvar. Napokon su se i oni setili da postoji nešto što se zove ‘međunarodno pravo’. Bolje ikad nego nikad.

Drugo, i što je najvažnije – što mi to tačno kršimo? Istina, predsednik Ruske Federacije je dobio dozvolu Gornjeg doma parlamenta za korištenje oružanih snaga u Ukrajini. Međutim, strogo govoreći, niko još nije delovao na temelju te odluke. Ruske oružane snage nikada nisu ušle u Krim, jer su one tamo već u skladu s međunarodnim ugovorom. Istina, morali smo pojačati snage tamo, no – to je nešto što bih želio da svi čuju i znaju – naše Oružane snage na Krimu nisu prešle dozvoljenu kadrovsku granicu koja je postavljena na 25 000 ljudi; nije bilo potrebe za tako nešto.

Sledeće. Vrhovno veće Krima je prema odredbi Povelje Ujedinjenih nacija koja govori o pravu naroda na samoopredeljenje proglasilo nezavisnost i odlučilo raspisati referendum. Usput, hteo bih vas podsetiti da kada se Ukrajina odcepila od SSSR-a, učinila je istu stvar, gotovo od reči do reči. Ukrajina koristi to pravo, ali stanovnici Krima ne smiju. Zašto je to tako?

Štaviše, krimske vlasti imaju i poznati kosovski presedan – presedan kojeg su naše zapadne kolege vlastitim rukama stvorile u vrlo sličnoj situaciji, kada su se dogovorili da jednostrano odcepe Kosovo od Srbije. Ovo što sada radi Krim je legitimna odluka i ne zahteva nikakvu dozvolu od centralnih vlasti. Na temelju člana 2. Poglavlja 1. Povelje Ujedinjenih nacija, Međunarodni sud UN-a složio se s tim pristupom i napravio sledeći komentar u svojoj odluci od 22. srpnja 2010., citiraću: “Ne postoji opšta zabrana koja bi se mogla zaključiti iz prakse Saveta bezbednosti u vezi sa izjavama o nezavisnosti” i “Generalno, međunarodno pravo ne sadrži zabranu na deklaracije o nezavisnosti “Kristalno jasno, kako oni kažu.

Ne volim koristiti citate, ali u ovom slučaju sebi ne mogu pomoći. Ovde je citat iz drugog službenog dokumenta, a to je pisana izjava Sjedinjenih Američkih Država od 17. aprila 2009. podnesena Međunarodnom sudu UN-a u vezi s raspravom o Kosovu. Opet, citiram: “Deklaracije o nezavisnosti može i često krši domaće zakonodavstvo. Međutim, to ne znači da je to i povreda međunarodnog prava.” Kraj citata. Oni su to napisali i govorili po celom svetu. Svi su bili suglasni i sada su ogorčeni. Zbog čega? Ono što čini krimski narod se u potpunosti slaže sa svim ovim.

Iz nekog razloga su kosovski Albanci, prema kojima imamo puno poštovanje, mogli činiti neke stvari, a Rusima, Ukrajincima i krimskim Tatarima na Krimu te iste stvari nisu dopuštene. Opet se pitamo zašto?

Slušamo od SAD-a i zapadne Evrope kako je Kosovo neki poseban slučaj. Što ga čini tako posebnim u očima naših kolega? Ispada da je to sukob koji je na Kosovu odneo mnogo ljudskih žrtava. Je li to pravni argument? Presuda Međunarodnog suda ne govori ništa o tome. To čak nisu ni dvostruki standardi, nego – neverojatni, primitivni i tupi cinizam.

Istu stvar koja je njima u interesu danas nazivaju belom, a i sutra je ona crna. Prema toj logici, moramo prvo učiniti da svaki sukob dovede do ljudskih gubitaka.

Ja ću jasno reći: da krimska lokalna samouprava i odbrambene jedinice nisu uzeli situaciju pod svoju kontrolu, moglo je biti žrtava. Na sreću to se nije dogodilo. Nije bilo nijednog oružanog sukoba na Krimu i sve je prošlo bez žrtava. Što mislite zašto je to bilo tako? Odgovor je jednostavan: zato što je vrlo teško, gotovo nemoguće, boriti se protiv volje naroda. Ovde bih želeo zahvaliti ukrajinskoj vojsci – a to je 22 000 potpuno naoružanih vojnika. Želeo bih se zahvaliti onima ukrajinskim oficirima koji su se suzdržali od krvoprolića i nisu hteli krvlju uprljati svoje uniforme.

Ostale misli mi padaju na pamet u vezi s tim. Stalno govore o nekoj ruskoj intervenciji na Krimu, nekoj vrsti agresije. Čudno je to slušati. Ne sećam se niti jednog slučaja u istoriji vojnih intervencija bez ijednog ispaljenog hica i bez ljudskih žrtava.

Kolege, situacija u Ukrajini je ogledalo onoga što se u svetu događa u poslednjih nekoliko decenija. Nakon raspada bipolarnosti u svetu nije više bilo stabilnosti. Ključne međunarodne institucije su u mnogim slučajevima favorizirale jače, što je nažalost ponižavajuće. Naši zapadni partneri, na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, ne žele voditi praktičnu politiku koja će poštovati međunarodno pravo, nego pravo oružja. Oni su počeli verovati u svoju ekskluzivnost i posebnost i da mogu odlučivati o sudbini sveta, te da samo oni nikad ne mogu biti u krivu. Tu i tamo se ponašaju kao da nešto mole, ali oni koriste silu protiv suverenih država, a njihovo građenje koalicija se temelji na principu “ako niste s nama, vi ste protiv nas”. Kako bi te agresije izgledale legitimno, oni na silu izdejstvuju potrebne odluke međunarodnih organizacija, a ako iz nekog razloga to ne urade, oni jednostavno ignorišu Savet bezbednosti UN-a i Ujedinjene nacije u celini.

To se dogodilo u Jugoslaviji. Sećamo se vrlo dobro 1999. Bilo je teško poverovati, čak i gledati svojim očima, da je na kraju 20. veka jedna od evropskih metropola, Beograd, bila pod raketnim napadom nekoliko nedelja, a onda je usledila prava intervencija. Je li bilo rezolucije Saveta bezbednosti UN-a o tom pitanju i za tu akciju? Ništa od toga nije bilo. A onda su napali Avganistan, Irak i otvoreno prekršili rezoluciju Saveta bezbednosti UN-a o Libiji, kada su umesto nametanja tzv. ‘zone zabrane leta’ počeli bombardovati celu zemlju.

Tu je i čitav ni kontrolisanih ‘Obojenih revolucija’. Jasno, ljudi u tim zemljama u kojima se to događalo su bili umorni od tiranije i siromaštva, njihove besperspektivnosti. Oni su te njihove osećaje cinično iskoristili. Standardi koji su nametnuti tim narodima ni na koji način ne odgovaraju njihovom načinu života, tradiciji i kulturi. Kao rezultat toga, umesto demokratije i slobode, dobili su haos, nasilje i niz prevrata. Arapsko proleće se pretvorilo u arapsku zimu.

Slična situacija se odvijala i u Ukrajini. 2004. kada su progurali svog kandidata na predsedničkim izborima na način da su izmislili nekakav treći krug koje nije propisan zakonom. To je bio apsurd i ruganje s ustavom. I sada, oni su se odlučili na organizovanu i dobro opremljenu vojsku militanata.

Mi razumemo što se događa i razumemo da su te akcije bile usmerene protiv Ukrajine i Rusije i protiv evroazijske integracije. I sve to dok se Rusija zalagala da se uključi u dijalog s našim kolegama sa Zapada. Mi stalno predlažemo saradnju o svim ključnim pitanjima, želimo ojačati naš nivo poverenja i da naši odnosi budu jednaki, otvoreni i pošteni. No, videli smo nema recipročnog odgovora s njihove strane.

Naprotiv, oni su nas lagali mnogo puta, donosili odluke iza naših leđa i stavljali nas pred svršen čin. To se dogodilo sa širenjem NATO saveza na istok, kao i raspoređivanjem vojne infrastrukture na našim granicama. Uvek su nam govorili ‘kako to nije bitno i nije usmereno protiv nas’. To je lako reći.

To se dogodilo s raspoređivanjem sistema protivraketne odbrane. I pored svih naših strahovanja, taj njihov projekt ide dalje. To se dogodilo s beskrajnim odugovlačenjem u pregovorima o viznom režimu, obećanjima o fer konkurenciji i slobodnom pristupu globalnim tržištima.

Danas nam se preti sankcijama, ali mi smo već doživeli mnogo ograničenja i to vrlo značajnih za nas, našu privredu i naš narod. Na primer, još od vremena Hladnog rata je u Americi, a kasnije i u drugim zemljama, na snazi veliki popis ograničenja za uvoz tehnologija i opreme iz SSSR-a. Danas je to samo formalno ukinuto, a u stvarnosti su mnoga ograničenja još uvek na snazi.

Ukratko, imamo razloga za pretpostaviti da se sramotna politika proteklih vekova nastavlja i danas. Budući da imamo nezavisnu politiku, oni nas stalno pokušavaju saterati u ćošak. To čine i stoga jer mi zovemo stvari pravim imenom, onakve kakve jesu i ne želimo učestvovati u licemerju. Ali postoji granica za sve. A s Ukrajinom su naši zapadni partneri prešli crtu. Igrali su neodgovorno i neprofesionalno.

Uostalom, oni su bili potpuno svesni da u Ukrajini postoje milioni Rusa koji tamo žive i na Krimu. Mora da im je stvarno nedostajalo političkog instinkta i zdravog razuma, ako nisu mogli predvideti posledice svojih dela . Rusija se našla u poziciji da se ne može povući i ako dozvolimo da nam izbiju na granice, teško ćemo se vratiti natrag. Uvek to morate zapamtiti.

Danas je imperativ okončati ovu histeriju, prekinuti retoriku Hladnog rata i prihvatiti očiglednu činjenicu: Rusija je nezavisna, aktivno učestvuje u međunarodnim odnosima, kao i druge zemlje, ima svoje nacionalne interese koji trebaju biti uzeti u obzir i mora ih se poštovati.

Istovremeno, zahvalni smo svima onima koji su shvatili naše akcije na Krimu, zahvalni smo narodu Kine čiji su čelnici uvek smatrali da za situaciju u Ukrajini i na Krimu treba uzeti u obzir celi istorijski i politički kontekst i uveliko cenim indijsku suzdržanost i objektivnost.

Danas bih se želio obratiti narodu Sjedinjenih Američkih Država, narodu koji je od osnivanja svoje nacije i usvajanja Deklaracije o nezavisnosti bio ponosan na svoju dočekanu slobodu iznad svega. Nema li želja stanovnika Krima da slobodno odlučuju o svojoj sudbini isto takvu vrednost? Ja ih molim da razumeju i nas.

Verujem da će nas Evropljani, pre svega Nemci, takođe razumeti. Dopustite mi da vas podsetim da u toku političkih konsultacija o ujedinjenju Istočne i Zapadne Nemačke u stručnim, ali i na vrlo visokom nivou, neki narodi koji su bili tada i sada su nemački saveznici nisu podržali ideju o nemačkom ujedinjenju. Međutim, naša nacija je nedvosmisleno podržala iskrenu nezaustavljivu želju Nemaca za nacionalnim jedinstvom. Uveren sam da oni to nisu zaboravili i očekujem da će građani Nemačke takođe podržati težnje Rusa da se vrate u ujedinjenu istorijsku Rusiju.

Takođe, želim nešto reći narodu Ukrajine, jer iskreno želim da nas razumeju. Ne želimo vas povrediti ni na koji način ili povrediti vaša nacionalna osećanja. Mi smo uvek poštovali teritorijalni integritet ukrajinske države, za razliku od onih koji su ukrajinsko jedinstvo žrtvovali za svoje političke ambicije. Oni se razmeću parolama o ukrajinskoj veličini, ali oni su ti koji su učinili sve da podele naciju. Današnji položaj društva je u potpunosti na njihovoj savesti. Želim da me čuju, dragi moji prijatelji. Ne verujem onima koji žele da se Ukrajinci boje Rusije, urlajući da će nakon Krima na red doći druge regije. Mi ne želimo podijeliti Ukrajinu i nama to ne treba. Kao što je Krim bio, on će i ostati: ruska, ukrajinska i zemlja krimskih Tatara.

Ponavljam, baš kao što je već vekovima, to će biti dom za sve narode koji žive tamo. Ono što nikada neće biti, to je da neće ići stopama Stepana Bandere!

Krim je naše zajedničke istorijsko nasleđe i vrlo važan faktor u regionalnoj stabilnosti. Ova strateški važna teritorija bi trebala biti deo snažne i stabilne suverenosti, koja danas ne može biti samo ruska. Inače, dragi prijatelji – obraćam se ovde Ukrajini i Rusiji – tu bi suverenost i Rusi i Ukrajinci mogli izgubiti na Krimu i to u potpunosti. Upravo to bi se moglo dogoditi u bliskoj istorijskoj perspektivi. Molim vas da razmislite o tome.

Dopustite mi da kažem nešto o izjavama koje smo već čuli iz Kijeva, da je Ukrajina na pragu ulaska u NATO savez. Što bi to u budućnosti značilo za Krim i Sevastopolj? To bi značilo da će mornarica NATO saveza biti upravo u ovom gradu ruske vojne slave, a to ne bi više bila iluzorna, nego savršeno stvarna pretnja celoj južnoj Rusiji. To su stvari koje su se mogle obistiniti da nije bilo izbora naroda Krima i ja im se zbog toga želim zahvaliti.

No, dopustite mi da kažem kako se mi ne protivimo saradnji s NATO savezom i to svakako nije slučaj. Za sve interne procese unutar organizacije, NATO je i dalje vojni savez, a mi smo protiv toga da se kao vojni savez širi u našem susedstvu ili našoj istorijskoj teritoriji. Ja jednostavno ne mogu zamisliti da ćemo putujući u Sevastopolj gledati NATO mornare. Naravno, većina njih su divni ljudi, ali da bi bilo bolje da oni dođu i posete nas kao gosti, a ne obrnuto.

Moram reći kako nas iskreno boli u srcima kad gledamo što se u ovom trenutku događa u Ukrajini. Gledati patnju naroda i nesigurnost, te da ne znaju što ih čeka sutra. Naša zabrinutost je razumljiva, jer mi nismo samo bliski susedi, nego, kao što sam već mnogo puta rekao, mi smo jedan narod. Kijev je majka svih ruskih gradova. Drevna Rusija je naš zajednički izvor i mi ne možemo živeti jedno bez drugog.

Dopustite mi da kažem još jednu stvar. Milioni Rusa i Ukrajinci ruskog govornog područja ljudi će to nastaviti činiti. Rusija će uvek braniti njihove interese koristeći se političkim, diplomatskim i pravnim sredstvima. No, to bi pre svega trebalo biti u vlastitom interesu Ukrajine, kako bi se osiguralo da prava i interesi tih ljudi budu potpuno zaštićeni. To je garancija ukrajinske državne stabilnosti i teritorijalne celovitosti .

Mi želimo biti prijatelji s Ukrajinom i želimo Ukrajinu videti kao jaku, suverenu i samodostatnu zemlju. Nakon svega, Ukrajina je jedan od naših najvećih partnera. Mi imamo mnogo zajedničkih projekata, a ja verujem u njihov uspeh bez obzira na trenutne poteškoće. Ono što je najvažnije, mi želimo mir i sklad koji bi kraljevao u Ukrajini i spremni smo raditi zajedno s drugim zemljama kako bi učinili sve što je moguće da bi se to ostvarilo. No, kao što sam rekao, samo ukrajinski narod može dovesti svoju kuću u red.

Stanovnici Krima i grada Sevastopolja, cela Rusija se divi vašoj hrabrosti i dostojanstvu. Zbog vas i vaše odluke o krimskoj budućnosti bili smo bliže nego ikad tokom proteklih dana, podržavajući jedni druge i to su bili iskreni osećaji solidarnosti. Ovo su istorijske prekretnice na kojima narod demonstrira svoju zrelost i snagu duha. Ruski narod je pokazao tu zrelost i snagu kroz složnu podršku koju je dao svojim sunarodnicima.

Ruska spoljna politika po tom pitanju je crpila svoju snagu iz volje miliona naših ljudi, našeg nacionalnog jedinstva i podrške glavnih političkih i društvenih snaga naše zemlje. Želim zahvaliti svima na ovom patriotskom duhu. Svima i bez izuzetka. Sada moramo istrajati i zadržati ovu vrstu konsolidacije kako bi rešili zadatke s kojima se naša zemlja na svom putu prema napred suočava.

Jasno će da ćemo naići na spoljašnji otpor, ali to je odluka koju moramo napraviti za sebe. Jesmo li spremni dosledno braniti naše nacionalne interese ili ćemo zauvek popuštati, povlačiti se tko zna gde? Neki zapadni političari su nam već pretili ne samo sankcijama, nego i velikim problemima na domaćem planu. Želeo bih znati što je to što su tačno odlučili?

Misle li aktivirati petu kolonu, onu nespojivu hrpu “nacionalnih izdajnika” ili se nadaju da će nas gurnuti u goru socijalnu i privrednu situaciju kako bi izazvali nezadovoljstvo javnosti? Smatramo da su takve izjave neodgovorne i imaju jasan agresivan u ton, a mi ćemo u skladu s njima i odgovoriti. U isto vreme, nikada nećemo tražiti sučeljavanje s našim partnerima, bilo na Istoku ili na Zapadu, već naprotiv, učinit ćemo sve što možemo kako bi izgradili civilizovane i dobrosusedske odnose, kao što i treba biti u savremenom svetu.

Kolege, razumem narod Krima koji je odgovorio na pitanje na referendumu: Krim bi trebao biti s Ukrajinom ili s Rusijom? Možemo biti sigurni u tvrdnji da su vlasti na Krimu i u Sevastopolju, zakonodavne vlasti, kada su formulirali pitanje stavili na stranu političke interese i vodili se temeljnim interesom naroda i time su postavili kamen temeljac za budući rad. Istorijske, demografske, političke i privredne prilike na Krimu su takve da bi bilo koja druga opcija bila privremena i krhka i neizbežno bi došlo do daljnjeg pogoršanja situacije što bi imalo katastrofalne posledice na živote ljudi koji tamo žive. Narodi Krima su odlučili odgovoriti na pitanje čvrsto i beskompromisno, bez sivih zona. Referendum je bio fer i transparentan, a narod Krima je jasno i uverljivo izrazio svoju volju i izjavio da želi biti s Rusijom.

Rusija će danas takođe morati doneti tešku odluku, uzimajući u obzir razne unutarnje i spoljne okolnosti. Što ljudi ovde u Rusiji misle? Kao što je normalno u jednoj demokratskoj zemlji, ljudi imaju različita stajališta, ali želim reći kako apsolutna većina naših građana podržava ono što se događa.

Najnovija istraživanja javnog mnenja ovde u Rusiji pokazuju da 95 posto ljudi smatra kako Rusija treba štititi interese Rusa i pripadnika drugih etničkih grupa koje žive na Krimu – 95 posto naših građana. Više od 83 posto misli da Rusija treba to učiniti čak i ako će to komplikovati naše odnose s nekim drugim zemljama. Ukupno 86 posto naših ljudi na Krim gleda kao na još uvek rusku teritoriju i deo teritorija naše zemlje. I jedan posebno važan podatak, koji odgovara upravo rezultatu krimskom referendumu: gotovo 92 posto naših ljudi podržavaju ponovno ujedinjenje Krima s Rusijom.

Tako vidimo da velika većina ljudi na Krimu i apsolutna većina u Ruskoj Federaciji podržava ujedinjenje Republike Krim i grada Sevastopolja sa Rusijom.

Sada je to pitanje ruske političke odluke, a svaka odluka ovde može se temeljiti samo na volji naroda, jer narod je krajnji izvor sve vlasti.

Članovi Veća Federacije, zastupnici Džavne Dume, građani Rusije, stanovnici Krima i Sevastopolja, danas sam, u skladu s voljom naroda Saveznoj skupštini podneo zahtev da se razmotri Ustavni zakon o stvaranju dva nova konstitutivna naroda unutar Ruske Federacije: Republike Krim i Grada Sevastopolja i da se ratifikuje sporazum o priznanju Ruske Federacije Krima i Sevastopolja, koji je već spreman za potpisivanje. Uveren sam i siguran u vašu podršku.