Izvor: NSPM

Snoudenov slučaj je ogolio mnogo više o Evropi nego o SAD. Svakako, činjenice o NSA špijuniranju su od značaja. Ali, mnogi ljudi su i inače sumnjali da se odigrava nešto slično. Ipak, odbijanje Francuske, Italije i Portugalije da dozvole da privatni avion predsednika Bolivije prođe kroz njihove vazdušne prostore samo zbog sumnje da se u njemu nalazi i Edvard Snouden je daleko više zaprepašćujuće.

Zajedno, ova otkrića potvrđuju da je došlo do promene “zapadne demokratije“ u nešto sasvim drugo, u nešto što za sada još nema opšteprihvaćeno ime.

Taj grubi akt nasilja u odnosu na predsednika Bolivije je potvrdio da transatlantska grupacija nema poštovanje za međunarodni zakon – mada će ga njeni rukovodioci koristiti kad god im odgovara. Ali da ga poštuju, da mu dozvole da im se bilo kako ispreči na putu njihovih akcija? To sigurno, ne!

Osim toga, to nepoštovanje zakona je povezano i sa znatno dubljom institucionalnom promenom: sa rušenjem efektivne demokratije na nacionalnom nivou. To je urađeno korišćenjem moći novca u SAD, gde se američki kandidati [za izborne funkcije] slobodno mogu uporediti sa trkačkim konjima u vlasništvu milijardera. U Evropi, to se odigrava od strane EU, čija birokratija je postepeno preuzela najbitnije ekonomske funkcije nezavisnih država, ostavljajući nacionalnim vladama da se zamajavaju sa velikim kontroverzama oko privatnih stvari – kao što su brakovi, dok javnu politiku diktira EU Komisija u Briselu. Ali iza te Komisije, i iza izbornih igrica u SAD, leži finansijski kapital, ona ista anonimna sila koja toj transatlantskoj jedinici nameće svoje želje.

Planira se da se ta sila u bliskoj budućnosti i formalno proširi uspostavljanjem zone slobodne trgovine između EU i SAD. Ovaj razvoj je kulminacija takozvane “Evropske konstrukcije“, koja je tokom nekoliko decenija dovela do prebacivanja ovlašćenja suverenih država Evrope u EU, koja će sa svoje strane prebaciti ta ovlašćenja transatlantskim institucijama, a sve su one pod odlučujućom kontrolom “Tržišta“ – tog eufemizma za finansijski kapital.

Građanstvo je obavešteno o ovom poslednjem stadijumu de-demokratizacije koja je u toku tek onda kada se u tome poprilično odmaklo. Rezultat je sve veći jaz između “političke klase“, koja se sastoji kako od političara, tako i od medija s jedne, i običnog stanovništva, s druge strane. Najvažniji preostali zadatak političke klase je da stanovništvo uljuljkuje u iluziji da ono još uvek obitava u demokratiji, kao i da zvaničnici koje to stanovništvo bira rade u interesu naroda.

Kada se dogodi nešto tako groteskno kao što je bio incident sa predsedničkim avionom Bolivije, što ogolićuje svu servilnost zvaničnika neke države, vodeći mediji su tu i na njih se može računati da će “odspinovati“ tako nešto u dubine, van vidokruga javnosti. Tako je francuska televizija uglavnom i ignorisala taj događaj, a taj njen “previd“ je još i bio olakšan najnovijim pogoršanjem nemira u Egiptu. Jedna velika međunarodna priča dnevno, to je ono što mediji smatraju da odgovara javnosti, čiji je osnovni “jelovnik“ za novosti usredsređen na meteorološki izveštaj, sport i zločine iz strasti.

Radi poređenja do koje mere je nezavisnost Francuske opala poslednjih decenija, treba se setiti sedamdesetih godina, kada je vlada desnog centra predsednika Valeri Žiskar d` Estena odmah pružila azil Crnim panterima izbeglim iz SAD. Danas francuski ministar unutrašnjih poslova navodno “levog centra“ isključuje mogućnost pružanja azila ma kom građaninu SAD na osnovu toga što su SAD “prijatelj“, i “demokratija“ sa nezavisnim sudskim sistemom.

U Nemačkoj, u kojoj je antikomunistička propaganda u cilju da zabašuri svaku uspomenu na izgubljene privilegije koje je pružao istočnonemački režim, kao što su puna zaposlenost, dečija zaštita, i socijalna ravnopravnost žena, stalno optuživala Stazi za špijuniranje građana – otkrivanje špijunaže koju vrši [američki] NSA nije moglo da bude zabašureno, izgledalo je da su na to bili zgađeni čak i vodeći nemački političari.

U Francuskoj, politički rukovodioci su stidljivo izražavali svoja neodobravanja, i brzo su promenili temu. Ukoliko je onaj incident uopšte i bio spominjan, trend je bio da nema svrhe dizati veliku dreku o praksi o kojoj mi – sofisticirane Velike sile – ionako sve znamo, a i sami je upražnjavamo. Ono podmuklo “i mi to činimo“, kao neka samooptužba je i jedan od načina da možemo da tvrdimo da je i Francuska još uvek neka velika i opasna sila, a ne samo neki tamo satelit Amerike.

Tokom jednog TV intervjua, francuskom ministru spoljnih poslova Loranu Fabijusu je pokazan video snimak na kome američki predsednik Obama predsednika Francuske Olanda naziva “Ulon“. Fabijus je na to hitno promenio temu i počeo da hvali važnu ulogu Francuske u ratu u Siriji. Nije mu bila zanimljiva tema o tome kako se predsednik Francuske smatra toliko nevažnim da se Obama čak ni ne trudi da mu upamti ime.

Obamin prezir prema Olandu, Olandov prezir prema predsedniku Bolivije – sve su to komponente ovog novog svetskog poretka, u kome uopšte ne vladaju obziri za ljude, nego “za tržišta“. Nije baš sasvim tako da tržišta izdaju direktne naredbe o takvim stvarima, ali redukcija rada vlade samo na ogoljene metode korporativnog upravljanja (“governance”), čija je primarna funkcija da se narod drži miran, dok institucije kao što su zakoni i oružane snage rade tako da se u svetu obezbedi sigurnost za maksimalne profite investicionog kapitala, vodi tome da se narodu oduzima svaka moć, a sama politika postaje šuplje upražnjavanje konformiteta.

Objašnjenje za ovu predaju leži u ideologiji koja je bila dominantna u Evropi – a možda ponajviše u Francuskoj, tokom prethodne polovine veka: jedna posebna interpretacija istorije sredine dvadesetog veka je potkopala poverenje u narodni suverenitet, pogrešno ga optužujući da vodi u “totalitarizam“. Takva ideologija je pripremila elite da abdiciraju u korist tehničkih institucija i “tržišta“ koji su naizgled čisti od svih političkih grehova, a moć finansijskog kapitala na čelu sa SAD je čak i manje uzrok, nego je rezultat te političke abdikacije.

Samo ovo može objasniti izuzetnu trku evropskih vlada da slušaju i najmanji ćef američkog gospodara [sada] uoči pregovora o transatlantskoj zoni slobodne trgovine, koju će evropske glavešine svojim podanicima predstavljati kao kompenzaciju za tekuće urušavanje evropskog modela socijalne dobrobiti. Principi, diplomatska pristojnost, Edvard Snouden sve to se mora žrtvovati ovom poslednjem očajničkom pokušaju da se Evropa izmakne van uticaja njenog naroda.

Nekoliko komentatora je otišlo čak i toliko daleko da sugeriše da je Edvard Snouden neka vrsta ubačenog transplantata, navodno u cilju da se narodu prikaže svemoć vlade SAD, a ona uvreda bolivijskog predsednika to možda još i upadljivije ilustruje. Ali, na duže staze, sticanje svesti o obimu te moći je i prvi korak u pravcu oslobađanja.