Izvor: Vestinet

Džamije su naše kasarne, kupole šlemovi, minareti bajoneti, a vernici naša vojska“, stihovi su zbog kojih je pre manje od decenije i po gradonačelnik Istanbula završio u zatvoru. Tursko pravosuđe, uz vojsku decenijski čuvar Ataturkovog nasleđa svetovne države, osudilo ga je na deset meseci zatvora, a on je odslužio četiri, otišavši iza rešetaka, za nas simbolično, prvog dana napada NATO na SR Jugoslaviju, 24. marta 1999. godine.

Tom gradonačelniku ime je Redžep Tajip Erdogan, i danas je premijer Turske Republike, isti čovek čija vlast na ulicama Istanbula i još na desetine mesta već čitavu nedelju izaziva onoliki bes demonstranata. Protest zbog seče drveća u parku na Taksimu bio je samo povod da se nezadovoljstvo razlije gradskim pločnicima. Nije trebalo dugo da prođe, pa da se čuju pokliči da Erdogan treba da odstupi. Od njega – demonstrantima stiže poruka da ih zloupotrebljavaju strani „elementi“ i teroristi. Pale su i ljudske žrtve, a u svetu se, manje ili više stidljivo, prave paralele s Arapskim prolećem, koje je zbrisalo više autoritarnih režima u zemljama Bliskog istoka.

A Turska se pod Erdoganom, njenim snažnim i popularnom vladarom – promenila, to nije ona ista zemlja u kojoj su, koliko „veselih osamdesetih“, oficiri mogli rutinski da izvedu državni udar, a još dugo posle toga da povlače konce iz senke, sve braneći Ataturkovo nasleđe. Turski generali su od Erdogana potučeni najgore od balkanskih ratova. Razvlastio ih je, pohapsio, saterao u političku ilegalu, odnosno, učinio tačno ono što su oni želeli da učine njemu. Neki bi to nazvali i demokratijom.

Redžep Tajip Erdogan osnovao je Partiju pravde i razvoja (skraćeno AK partija), koja od 2002. godine uporno pobeđuje na svim nacionalnim izborima. U početku, međutim, on nije ni mogao da bude premijer, jer mu je, zbog onih stihova, bilo zabranjeno da se bavi politikom. Turska u kojoj je to bilo moguće je upravo pod Erdoganom postala prošlost.

Gospodin Erdogan mora da se pozabavi stanjem „kod kuće“, ocenio je nedavno komentator Bi-Bi-Sija, rezonujući o tekućim protestima. Ali, na šta, zapravo, Britanac misli? Pomenuti državnik nasledio je pre oko decenije zemlju u dubokoj recesiji, reformisao je, uveo u najduži period privrednog napretka u modernoj istoriji – sa stopama rasta uporedivim sa kineskim – vratio dugove, izbegao udar svetske ekonomske krize. Erdoganovu vladu hvalila je Svetska banka, a 45 godina otkako je sa EU potpisala ugovor o pridruživanju – Turska je pod njim počela pregovore o pristupanju. Inflaciju je doveo pod kontrolu, vrednost lire više se ne izražava milionima i milijardama, kao u neozbiljnim zemljama. Planovi za budućnost su veliki: gradiće se i Novi Istanbul, na Crnom moru, najveći aerodrom na svetu, cilj su Olimpijske igre…

Mnogim građanima, odgojenim u eri „posle Ataturka – Ataturk“ to, svakako, nije dovoljno. Njihova bojazan za budućnost je srazmerno barem proporcionalna boljitku usled razvoja privrede. U Turskoj se, na primer, pije alkohol. Erdoganova vlada donela je zakon kojim se ograničava njegovo reklamiranje i donekle prodaja. Slični propisi – pa i stroži – postoje u nekim zapadnim zemljama, ali je reakcija kod kuće bila žestoka. Premijer se onda obratio članovima svoje partije: „Kako to da se zakon sačinjen od dvojice pijanica poštuje, a onaj koji prati vrednosti vere nije prihvatljiv i treba ga odbaciti?“, zapitao se. Kritičari su se odmah prisetili da je Mustafa Kemal Ataturk, kako se priča, umro od ciroze jetre…

Postoje, izgleda, najmanje „dve Turske“, a u odnosu na te podele, izanđala priča o „dve Srbije“ deluje veoma komično.

Zapadno javno mnjenje je ovih dana žestoko na strani turskih demonstranata. Mlada urbanistkinja u crvenoj haljini, hrabra u podnošenju policijskog suzavca, postala je simbol nade u neku novu, bolju Tursku, kako se to interpretira izvan zemlje i u nekim domaćim krugovima.

Šta, međutim, žele Turci? Neki od njih su već izašli na kontramitinge. Tiče li se vlasnika dućana u Anadoliji i njegove žene pod maramom stambolski urbanizam u crvenoj letnjoj haljini? I gospođa Emina Erdogan nosi maramu.

Nije tako davno bio april 2007. godine, kada je na ulice Ataturkove prestonice Ankare izašlo 300.000 ljudi, da se bune protiv Erdoganove kandidature za predsednika, pod obrazloženjem da su zabrinuti za očuvanje sekularnog karaktera države. Zapad je bio opčinjen: „Bravo, Turci“!

Vojska je tada još bila jaka, kao i laičko pravosuđe. Protesti su trajali nedeljama: milion ljudi se okupilo u Istanbulu, pa u Izmiru. Partije se nisu dogovorile o predsedniku, pa je narod izašao na prevremene parlamentarne izbore. I – Erdogan je „počistio“ konkurente sa gotovo 50 odsto osvojenih glasova!

Posle toga, nastavio je da menja Tursku, zadobivši još veće poverenje glasača, a 300.000 građana Ankare ispali su epizodisti bliske prošlosti. Istorija se, to znamo, često ponavlja, mada ne uvek na isti način. I Erdogan i njegovi protivnici samo u to mogu da budu sigurni.

Posle početka protesta u Turskoj vodeća zapadna štampa je započela medijsku kanonadu čija je glavna karakteristika etiketiranje turskog premijera Erdogana kao diktatora „putinskog tipa“. Drugi detalj je da su protesti započeti uz pomoć „Tvitera“, odnosno socijalnih mreža, što je standardni način pokretanja svih buna tokom Arapskog proleća od strane Zapada. Treće, učesnici protesta su uglavnom levičari i antiislamisti – kaže za „Novosti“ profesor dr Zoran Milošević, sociolog i analitičar, autor knjige „Turska i neoosmanizam“, upitan: Ruši li neko turskog premijera Erdogana i ko bi to mogao biti?

– Jedna od ocena koja se najčešće vrti po zapadnim medijima je i ta da brutalni obračun policije (čitajte Erdogana) sa demonstrantima pokazuje da Turska nije zrela za članstvo u EU. Ako, dakle, gledamo korist od protesta u Turskoj, onda tu vidimo Zapad koji kažnjava neposlušnog premijera, ali i Siriju, koja ima razloga da likuje.

* Da li je Erdogan negde pogrešio?

– Turski premijer je stopostotni „američki projekat“ koji se odvijao (i odvija) preko Fejtulaha Gulena, koji živi u Pensilvaniji (SAD), saradnika CIA. Naime, preko svoje mreže univerziteta i koledža Gulen pronalazi kadrove za politički i drugi rad. Erdogan je upravo završio njegove škole i stasao u okviru političkih grupa vezanih za ovog „Amerikanca“.

Popularnost Erdogana su stvarali zapadni mediji i zapadne institucije. Erdogan je u američkim planovima „Velikog Bliskog istoka“ (koji je promovisala bivši državni sekretar Kondoliza Rajs) bio predviđen za potpresednika. Erdogana Amerikanci i Evropska unija samo opominju da mora biti poslušniji. Koji su, dakle, njegovi gresi?

Prema mom uvidu u javne informacije glavni (politički) „gresi“ koje Erdoganu pripisuje Vašington jesu nedozvoljavanje turskoj armiji da uzme direktno učešće u ratu sa Sirijom, čime je doprineo porazu pobunjenika, a to je i poraz Zapada. Erdoganom su posebno nezadovoljni čelnici NATO, jer je on tesno sarađivao sa Moskvom na rešavanju sirijskog problema, a ne s Briselom. Sledeći „greh“ Erdogana je saradnja sa Rusijom u oblasti energetike, posebno gasa i nuklearne energije, što je i uzrokovalo pojavu, u zapadnim medijima za Erdogana, prvih etiketa „diktatora“.

* Tursko društvo je podeljeno. Da li je dovoljno da samo sekularisti budu protiv Erdoganove vlasti, pa da ona bude ozbiljno uzdrmana?

– Tačno. Tursko društvo je podeljeno i to po više osnova. Socijalna situacija se poboljšala od kako je Erdogan došao na vlast, ali je imao pomoć Zapada. Brojne zapadne kompanije su iz svojih država prenele proizvodnju u Tursku, što je poboljšalo ekonomsku situaciju (na primer, za osam puta je povećano ulaganje u zdravstvo i obrazovanje). No, u Turskoj su dnevnice veoma male, a radno vreme minimalno 10 sati dnevno. Zatim, velike su razlike između gradova, regiona… Postoji nacionalna obespravljenost, jer turski Ustav ne poznaje drugi narod do turski, pa mnoštvo naroda nemaju prava na jezik, na svoje škole, kulturne ustanove… Najveći narod posle Turaka u Turskoj su Kurdi, a nemaju autonomiju. Po pitanju prava nacionalnih manjina Turska predstavlja srednji vek. Osim toga, glavna ideološka podela je na pristalice sekularizma i pristalice političkog islama (islamiste). No, opozicija (kemalisti i levičari) trenutno nemaju lidere sposobne da se nose sa harizmom Erdogana, ali svakako mogu da nanose štetu. Na kraju, potrebno je dodati da su Amerikanci predvideli i razbijanje Turske i stvaranje Kurdistana.