Izvor: Danas

Medlin Olbrajt, nekadašnja državna sekretarka Sjedinjenih Američkih Država, jednom prilikom je opisala Ameriku kao „nezamenljivu državu“. Aktuelni događaji širom sveta dokazuju da je u pravu. Ali ti dokazi su gotovo apsolutno negativni. Značaj Amerike danas postaje očigledan zbog odsustva američkog rukovodstva u krizama koje su se javljale jedna za drugom; zbog odsustva koje je najočiglednije u Siriji.

Zapravo, postamerički svet poprima oblik pred našim očima, i njega ne karakteriše novi međunarodni poredak, već politička dvosmislenost, nestabilnost i čak haos. To je žalosno i moglo bi da se ispostavi da je toliko opasno da čak tvrdokorni antiamerikanci na kraju žude za minulim američkim vekom i ulogom SAD kao globalnom silom za stvaranje reda.

I subjektivno i objektivno SAD više nisu voljne ili sposobne da igraju tu ulogu. Za to postoji mnogo razloga – deset godina rata na uticajnijem Bliskom istoku, čija je cena u „krvi i zlatu“ ogromna, finansijska i ekonomska kriza, visoki javni dug, preorijentacija na unutrašnje probleme i novi fokus na pitanja Pacifika. Tome dodajte relativni pad Amerike u odnosu na jačanje Kine i drugih zemalja u razvoju.

Relativno sam siguran da će SAD uspešno izvršiti svoju preorijentaciju i promenu stavova, ali značaj i opseg njihove moći, međutim, smanjiće se u novom svetu 21. veka, dok ostali budu jačali i uspevali da dostignu druge zemlje. Globalna uloga Amerike definitivno neće biti dovedena u pitanje. Kina će još dugo biti zauzeta rešavanjem svojih unutrašnjih kontradiktornosti. Ni Indija i Rusija neće predstavljati ozbiljan izazov. A izgleda da evropska graja oprečnih glasova sprečava Evropu da polaže pravo na američko ovlašćenje.

Međutim, iako nijedna od ovih sila ne predstavlja ozbiljnu alternativu za globalnu ulogu Amerike, SAD više neće moći da deluju unilateralno, kao što je to bio slučaj nakon okončanja hladnog rata, i značajno će oslabiti. Ta promena je postala naročito očigledna na Bliskom istoku i u azijsko-pacifičkom regionu.

Regionalni poredak na Bliskom istoku, koji su nakon Prvog svetskog rata stvorile kolonijalne sile Francuska i Britanija, održan je za vreme hladnog rata i kratkog perioda unilateralne američke dominacije koji je usledio; međutim, trzavice u proteklih nekoliko godina mogle bi ga dovesti do kraja. Granice iz perioda kolonijalizma su dovedene u pitanje i teško je predvideti šta će postati od Sirije, Libana, Iraka i Jordana.

Štaviše, iako ne postoji nova regionalna sila koja će slediti Ameriku, za tu ulogu ima dosta kandidata. Ali nijedan, od kojih su najistaknutiji Iran, Turska i Saudijska Arabija, nije dovoljno jak da odlučuje u svoju korist. S obzirom na nedostatak nove sile za stvaranje poretka u regionu u bliskoj budućnosti, i nevoljnosti stare da deluje, raste opasnost od dugoročnih nasilnih sukoba.

Čak i ako Amerika ponovo sprovede vojnu intervenciju u regionu, njena moć više neće biti dovoljna da sprovede svoju volju. Zapravo, razlog za to je upravo taj što nakon više od deset godina ratovanja, SAD to veoma dobro shvataju, tako da će svaka američka administracija dva puta razmisliti pre nego što ponovo sprovede vojnu intervenciju u regionu.

Stvari izgledaju drugačije u Aziji, gde SAD ne samo da su i dalje prisutne već su i povećale svoje obaveze. U istočnoj i južnoj Aziji nuklearne sile (Kina, Rusija, Indija, Pakistan i Severna Koreja) ili takoreći nuklearne sile (Japan i Južna Koreja) upletene su u opasna strateška rivalstva. Tome dodajte redovnu dozu iracionalnosti Severne Koreje.

Iako je zbog prisustva SAD u regionu dosad sprečeno intenziviranje njegovih konflikta i rivalstava, izvori neizvesnosti postaju višestruko veći. Da li će Kina biti dovoljno mudra da teži pomirenju i partnerstvu sa svojim susedima, i malim i velikim, umesto da cilja na regionalnu dominaciju? Šta će postati od Korejskog poluostrva? I šta za region predstavlja nacionalistički zaokret Japana i njegova rizična ekonomska politika? Mogu li Indija i Kina da zaustave pogoršanje njihovih bilateralnih odnosa? Da li Pakistanu preti propast države?

Zamislite ovu situaciju bez vojne i političke snage Amerike. Region bi bio znatno opasniji. Istovremeno, zbog američkih finansijski opterećenih resursa podrazumeva se da će njena nova globalna uloga zahtevati pažljivije razmatranje nacionalnih interesa prilikom određivanja prioriteta. Azijsko-pacifički region očito odnosi prevagu u američkim proračunima.

Stoga ova nova, fokusiranija i ograničenija uloga Amerike pokreće sledeće pitanje za evropske partnere SAD – da li oni sebi mogu da priušte luksuz da ne mogu da se brane bez američke pomoći?

Garancija Amerike za bezbednost njenih NATO saveznica definitivno neće postati bezvredna, ali će biti mnogo teže da se ona potpuno obnovi. A ukoliko postamerički svet obuhvati veći rizik od haosa i njegovih posledica nego što je to nada da će nastupiti novi, stabilan poredak, što je rizik koji naročito pogađa Evropu, onda Evropa možda treba da preinači svoj kurs kada je reč o očitoj rešenosti da se rasturi.

Autor je bivši šef nemačke diplomatije i vicekancelar od 1998. do 2005. Bio je lider nemačke partije Zeleni gotovo 20 godina.