Izvor: Advance, Standard

Proces normalizacije odnosa između Turske, Srbije i Bosne i Hercegovine započeo je 2009. na inicijativu Ankare i od tada je održano osam sastanaka na najvišem državnom nivou, a poslednji u nizu bio je treći trilateralni susret predsednika Turske i Srbije te članova Predsedništva BiH, održan sredinom maja u Ankari. Da nije reč o običnom sastanku, govori činjenica da Turska već više od deset godina širi svoj uticaj na zemlje koje su nekad bile u sastavu Otomanskog carstva, što je potvrdio i turski ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu, koji je u to vreme izjavio da je „prošlo vreme turske pasivnosti pod kišobranom Sjedinjenih Država“.

„Turska mora da postane protagonista na globalnom nivou. To nam omogućava naš geostrateški položaj, privredni i kulturni napredak, ali i posebni odnosi sa raznim zemljama koje smo nasledili od Otomanskog carstva“, izjavio je Davutoglu.

Uz nesumnjivo povoljan geostrateški položaj (kao što tvrdi Davutoglu) i uz privredni procvat, Turska je uspela da se nametne kao nezaobilazan faktor u ne baš uvek srećnom rešavanju gorućih problema u regiji. Osim toga, Turska ulaže velike napore u odbrani svojih interesa u svim zemljama u kojima je veći broj stanovnika turskog porekla (Azerbejdžan, Turkmenstan, Uzbekistan, Kazahastan), zemljama Bliskog Istoka, Kavkaza i severa Afrike, te u onima sa kojima je istorijski vezana kroz carstvo propalo u Balkanskim ratovima (BiH, Srbija, Makedonija, Bugarska itd).

Zoner Čagaptaj, stručnjak za Bliski Istok i analitičar američkog Instituta za bliskoistočnu politiku (Washington Institute for Near East Policy) tvrdi da je „Evropa upala u zamku premijera Redžepa Tajipa Erdogana i njegove stranke AKP“. „Erdoganova AKP sledi opasnu i destruktivnu islamističku agendu. Erdogan je ulazak u EU taktički vešto iskoristio da bi se rešio laika iz redova oružanih snaga (podsetimo da je turska vojska po ustavu bila garant sekularne države, a Erdogan je pod maskom evropskih ljudskih prava i slobode veroispovesti, uklanjajući najuticajnije ljude iz vojnog vrha, praktično uklonio poslednju prepreku za islamizaciju Turske; op.a.). Brisel je sada, da bi sprečio veće zlo, prisiljen da primi Tursku u EU ovakvu kakva je“, tvrdi Čagaptaj.

U tom kontekstu treba posmatrati i sve češće trilaterlane susrete između Ankare, Beograda i službenog Sarajeva, koje su analitičari zbog širenja uticaja na Balkan, Anadoliju, Bliski Istok, Severnu Afriku i Kavkaz opisali kao Pax Ottomana, ali postoje i oni koji ga u svojim analizama (sigurno se ne referišući na Mocarta) nazivaju Turski marš.

Kao što smo već naveli, pre nekoliko dana se završio treći trilateralni susret državnika Turske, Srbije i Bosne i Herecegovine. Kako nalaže diplomatska praksa, predstavnici tri države su se sreli u Ankari da bi potpisali Deklaraciju o saradnji i solidarnosti.

U 17 tačaka deklaracije, koju su potpisali turski predsednik Abdulah Gul, predsednik Srbije Tomislav Nikolić i članovi Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, Nebojša Radmanović i Željko Komšić, stoji da će „tri zemlje uložiti napore za stvaranje (ne baš tačno precizirane) zajedničke budućnosti, koja će se temeljiti na evropskim vrednostima, razmenjivaće iskustva na putu evropskih integracija i uložiti napore da bi se uklonile istorijske predrasude“. U deklaraciji još stoji da će se „zajednički boriti protiv organizovanog kriminala i da će implementirati sve makroregionalne inicijative koje vode ka boljoj saradnji zemalja potpisnica“.

Tokom sastanka učesnici se nijednom rečju nisu dotakli tema statusa Kosova niti složenih prilika u kojima Bosna i Hercegovina funkcioniše (ili ne funkcioniše) kao država. Treba napomenuti da je do toga došlo na zahtev srpskog predsednika Tmislava Nikolića, koji je tražio „da se nijedna strana ne upliće u unutrašnja pitanja ostale dve“.

Ankara se još od 90-tih uveliko interesovala za prilike na Balkanu, ali je tek od 2002. dolaskom na vlast premijera Erdogana i Stranke za pravdu i razvoj (AKP) Turska uspela da iskoristi sve prilike koje su joj se ukazale raspadom Jugoslavije i padom komunističkih vlada u zemljama bivšeg sovjetskog bloka.

Rezultat turske ekonomske ekspanzije je uvećanje investicija u interesnoj sferi za 530 odsto. U 2001. Turska je na Balkanu investirala 30 miliona dolara, da bi taj iznos u 2011. iznosio 190 miliona. Balkan je definitivno zauzeo prvo mesto na listi prijatelja Ankare.

Sa Bosnom i Hercegovinom, koja je glavna destinacija za turska ulaganja, 90-tih su potpisali i ugovore o trgovini. U to vreme potpisan je i prvi ugovor o saradnji i trgovinskoj razmeni, koji je bio na snazi sve do 2002, kada je stvorena nova zona slobodne trgovinske razmene.

Otvaranje tržišta uzrokovalo je rast turskog izvoza na tržište BiH. Turski izvoz je za manje od deset godina skočio sa 28 miliona dolara 2001, da bi u 2010. dosegao vrednost od 224 miliona, što je rast od 875 odsto. Turska je, posle Austrije, Slovenije i Nemačke, četvrti komercijalni partner Bosne i Hercegovine.

Još važnije od onog sa Bosnom i Herecegovinom, za Ankaru je novo strateško regionalno partnerstvo sa Srbijom. Bez obzira na tenzije sa muslimanskom manjinom u Sandžaku i animozitet, koji svoje korene vuče još iz vremena turskog carstva, odnosi između Turske i Srbije su doživeli procvat posle posete turskog predsednika Abdulaha Gula Beogradu u novembru 2009. Turski predsednik posetio je Srbiju posle 23 godine gotovo nepostojećih diplomatskih odnosa i tom je prilikom sa Tadićem potpisao važne bilateralne ekonomske ugovore. Nakon posete turskog predsednika Srbiji, usledio je rast izvoza koji je samo u prve tri godine skočio za 43 odsto i dostigao iznos od 335 miliona dolara. Investicije u cestovnu infrastrukturu, od kojih je posebno važna deonica autoputa Beograd-Bar, iznosile su 56 miliona dolara samo u 2011.

Međutim, turski povratak na Balkan nema samo ekonomsku dimenziju nego se radi i o kompleksnoj i dugoročnoj spoljnopolitičkoj strategiji Ankare. Davutoglu je izjavio da je „Balkan za Tursku geopolitička tampon zona i veoma je važna bezbednost Balkana jer bi se svaka nova kriza u regiji neminovno osetila i preko Bosfora“. Balkansko poluostrvo je, dakle, za Tursku postalo svojevrsni poligon za provođenje koncepta „što manje problema sa susedima – stabilnija Turska“, a koji je 2002, na početku svoje ere, najavio turski premijer Erdogan. Velika je šteta što taj koncept nije primenjen kad je u pitanju Sirija jer bi u tom slučaju Turska zaista bila stabilnija i bezbednija zemlja.

Prisustvo Ankare na Balkanu se oseti i kroz uticaj na obrazovanje i kulturu, a koji opet nije slučajan. Turska se koristi osećajima koje prema njoj tradicionalno gaje muslimani na Balkanu kako bi ojačala prijateljske veze sa vladama, ali i svoj uticaj u regiji.

Kroz Agenciju za razvoj i saradnju (TIKA – Turkish International Cooperation and Development Agency), a koja deluje u okviru Ministarstva za inostrane poslove Turske i koja ima svoja sedišta u svim glavnim gradovima u regiji, Ankara je znatno ojačala svoje prisustvo na Balkanu.

U obrazovnom sektoru se takođe oseti prisustvo Turske, i to najviše u zemljama sa muslimanskom većinom. Turska učestvuje u izgradnji osnovnih i srednjih škola u zemljama ili regijama u kojima muslimani čine većinu (ili su barem znatno zastupljeni). Pokazalo se da su turske škole, zbog kompetitivnog standarda, često uspešnije od domaćih, što se kasnije osetilo i na akademskom nivou. Zahvaljujući privatnom kapitalu, izgrađeni su novi univerzitetski centri, kao na primer Epoka University i Beder University u Tirani, International Balkan University u Skoplju i International Burch University u Sarajevu. Za izgradnju ovih univerziteta posebno se zalagao turski premijer Erdogan, koji je često lično ganantovao za verodostojnost projekata.

Dakle, tursko okretanje Balkanu se ne može gledati samo kroz prizmu ekonomskih odnosa između zemalja sa kojima je nekada činila državnu zajednicu. Iskrenije bi bilo reći da se radi o jednoj vrsti regionalne „smart power“ strategije, koja bi na kraju trebalo da dovede do bolje strateške saradnje u geopolitičkom smislu.

Partnerstvo na temelju zajedničke otomanske prošlosti, koju prate izdašna ulaganja u ekonomiju, obrazovanje i religiju, daju legitimitet širenju turskog uticaja na Balkanu.

Turski projekat se, naravno, mora sukobiti sa aspiracijama EU, ali i onih koje ima Rusija kad je u pitanju Srbija. Zemlje Zapadnog Balkana ne smeju sebi da dozvole da se zbog turskih investicija previše udalje od Evrope, koja im u ovom trenutku možda može ponuditi više od Ankare. Međutim, ukoliko bi došlo do zastoja na evropskom putu zemalja koje još nisu članice EU, u tom bi slučaju zajednička istorija, etno-religijske veze, kulturna povezanost i ekonomska saradnja odigrali veliku ulogu u okretanju Ankari. Budući da je skori ulazak Turske u EU sve više u pitanju, i sama Anakara se ponaša na isti način, što se vidi iz ulaska Turske u Šangajsku organizaciju, kojom dominiraju Rusija i Kina.

Od zemalja koje traže alternativu EU, osim Turske, tu je još samo Srbija, koja je tradicionalno povezana sa Moskvom. Beograd je, bez obzira što je deklarativno opredeljen za EU, u aprilu zatražio i dobio odobrenje od Moskve da Srbija postane pridružena članica Zajednice dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), vojnog saveza okupljenog oko Rusije, koji je inače poznatiji pod nazivom „istočni NATO“.

Vlast u Ankari je u više navrata poručila Briselu da „ne misli previše da čeka da se Evropa odluči želi li ih primiti ili ne“, i Turska bi, kao zemlja sa velikim uticajem u regiji, svakako mogla odigrati značajnu ulogu što se tiče budućnosti Balkana.