Izvor: Fakti

Tridesetog maja pojavila se informacija o sporazumu u skladu sa kojim je kompanija Rothshild Investment Trust Capital Partners (RIT CP) koja pripada Rotšildima, kupila veliki paket akcija kompanije Rockefeller Financial services (RFS), koja upravlja porodičnim biznisom Rokfelera i drugih najbogatijih porodica u SAD.

Ovu informaciju praktično su preuzeli svi svetski mediji proprativši je istovetnim i površnim komentarima, čija je suština u tome da su dva najveća klana globalnih oligarha sklopila savez radi „zajedničkog odupiranja novom krugu svetske krize“.

Takve tvrdnje su zapravo najdalje od stvarnosti. Radi se o tome da je poslednjih godina strategija obe oligarhijske grupe građena po principu koji je definisao biograf Rotšildovih Frederik Morton: „Sada porodica nastoji da svoje prisustvo u svetu učini neprimetnim i nečujnim“.

To je jasno: veliki novac zahteva ćutanje, veliki novac još veće. Ali upravo je to ćutanje eksplodiralo 30. maja pažnjom koja je bila prikovana za događaj, što je očigledno pokazalo realnu težinu tih vodećih klanova ne samo u globalnoj ekonomiji nego i globalnoj politici.

Komentarišući pojavljivanje nove alijanse, finansijski analitičari su jednostavno pomešali uzrok sa posledicom: sama svetska kriza je nastala kao produkt delovanja Rotšilda i Rokfelera, a ne obrnuto. Kako se baš to desilo, pokušaćemo sada da razumemo.

Dakle, to što se desilo možda i ne znači kapitulaciju Rokfelera pred Rotšildima, nego, najmanje, veoma bitnu predaju svojih pozicija. Ako kopamo duboko, onda je potrebna detaljna analiza sa istorijskom digresijom – u ovakvom scenariju nešto razumeti drugačije praktično nije moguće.

Zato ćemo početi od porekla pitanja. Pravi splet protivrečnosti između ova dva globalna klana su dva svetska rata 20. veka. Pritom, u oba slučaja započeli su ih Rokfeleri i upravo su oni ubirali plodove uspeha.

PRVI SVETSKI RAT Uslov za ulazak SAD u Prvi svetski rat, kada je postalo jasno da Francuska i Britanija ne izlaze na kraj sa Nemačkom, a Rusija zbog Februarske revolucije ispada iz rata, Rokfeleri su organizovali pristup svojoj naftnoj imperiji Standard Oil of New Jersey za eksploataciju naftnih bogatstava Bliskog i Srednjeg Istoka, koja su pripadala Rotšildima.

Od 1927. godine Standard Oil preuzeo je 25 odsto akcija IPC – Iračke naftne kompanije, koja je osnovana još 1912. pod nazivom TPC – Turske naftne kompanije. Pritom je 50 odsto akcija pripalo vladi Otomanske imperije, po 25 odsto dobio je Šel Rotšildovih, kao i Deutsche Bank, koja se nešto kasnije našla u njihovom „okovu“.

Za razliku od svojih privremenih partnera, koji najverovatnije nisu ni slutili da su privremeni, Englezi su „znali budućnost“ zato što su je oni i planirali, shvatajući da će, nakon pada Nemačke i Otomanske imperije u Prvom svetskom ratu, oni kao pobednici uzeti svih 100 odsto.

Tako bi se i desilo da je Antanta mogla na bojnom polju da savlada Nemce. Međutim, za evropske saveznike taj zadatak se pokazao preteškim i bila je potrebna pomoć SAD – ekspedicione snage generala Peršinga, koje su odlučile ishod rata na zapadnom frontu, koji je, za razliku od Drugog svetskog rata, tada bio odlučujući.

Ulazak SAD u rat radi pridobijanja Engleza u ispunjavanju postavljenih uslova bio je na različite načine nametnut američkoj vladi. Pre svega pomoću zakulisnog podsticanja na provokativne operacije „podvodnog“ rata, koje je naširoko primenjivala sama Nemačka. Zbog ukupne britanske nadmoćnosti u pomorskom naoružanju, Nemci nisu hteli da odustaju od toga, a nisu ni mogli zbog finansijske zavisnosti od Rokfelera: u periodu od 1914-1916. oni su velikim kreditima obezbedili ne samo kajzera nego i njegove otomanske saveznike i iz senke ostvarili uticaj na njihovu politiku.

Kao odlučujući povod za izlazak SAD iz neutralnosti i ulazak u rat izabrano je potapanje putničkog broda Luzitanija od nemačke podmornice, čije je pripremanje zakulisnim diplomatskim manevrima veoma podsećalo na predvečerje japanskog napada na vojno-pomorsku bazu SAD u Perl Harburu u decembru 1941. Posle redovnog susreta sa Frenklinom D. Ruzveltom, vojni ministar SAD Stimson zapisao je tada u svom dnevniku: „Dotakli smo se delikatnog pitanja diplomatskog delovanja koje je usmereno na to da Japan učini prvi i pogrešan korak – korak otvorene agresije“.

Nije nikakva tajna da oba događaja imaju iste korene. Ne može se reći da se Rotšildi nisu svemu tome protivili. Njihov glavni i pravi politički proteže u SAD pukovnik Haus, koji je sebe nazivao „vlašću iza trona“, čitavu 1914. godinu posvetio je pokušajima sklapanja zapadnog saveza protiv Rusije uz učešće SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke.

„Engleska ne bi htela da potpuno pregazi Nemačku jer bi se tada nasamo suočila sa svojim starim neprijateljem Rusijom“, pisao je Haus predsedniku Vudrou Vilsonu u maju 1914. godine, „ali, ako Nemačka bude neograničeno povećavala svoju flotu, onda Engleska neće imati izbora“.

Da bi sačuvao pravo Engleske na izbor (i Rotšilda, koji su u to vreme već sto godina kontrolisali njenu centralnu banku), Haus je čak otputovao u Berlin, gde je bio u audijenciji kod kajzera Vilehlma Drugog i ministra pomorske flote Fon Tirpica. Sve je bilo uzalud: nemačka flota je na novcu Rokfelera (uzgred, kompenzovanom po Zakonu o federalnom rezervnom sistemu) rasla kao kvasac i Englezi nisu mogli u ratu ostati po strani, tako da su predali Rokfelerima sve političke adute.

DRUGI SVETSKI RAT U Drugom svetskom ratu ekonomija je još jače postala zavisna od politike. Kada su u maju 1940. godine Nemci napali Francusku, francusko-britanske formacije su brzo razbijene, Francuzi su potpisali primirje i predali Pariz a Englezi su se našli pritešnjeni prema La manšu u oblasti belgijskog Dankirka.

Uporedo sa „čudnim ratom“ u jesen-zimu 1939-1940, jedna od glavnih tajni Drugog svetskog rata, koja je istoričare dovela u ćorsokak, uvek je bilo pitanje: zašto su Nemci, umesto da dotuku protivnika i „na njegovim leđima“ pređu La manš, stali i ni korak napred nisu učinili dok Englezi nisu izveli svoje osoblje na Britanska ostrva. Pritom ni prevozna sredstva nisu bombardovali.

A stvar je bila vrlo jednostavna. Radi se o tome što je Hitler, ako i nije bio direktno unajmljen od strane Rokfelera (iako takva tvrdnja takođe nije preterana), u potpunosti zavisio od njih u delu vojne ekonomije, pre svega nafte i produkata njene prerade i najpre benzina. Činjenica i brojki ima u izobilju – od osnivanja bazelske Banke za međunarodna poravnanja (1930) za finansiranje nacista, do kupovine od strane kompanije Standard Oil 730 hiljada hektara zemlje kod Hamburga i izgradnje na toj zemlji rafinerije koja je ispravno funkcionisala tokom čitavog rata. Ali tim podacima nećemo opterećivati materijal da ga ne preplavimo detaljima i pojedinostima.

I ljudi koji su Hitlera doveli na vlast nalazili su se u SAD – ona ista braća Alen i Džon Foster Dalesi (bliski srodnici braće Rokfelera). Svima njima upravljala je troglava američko-britansko-nemačka hobotnica – Šrederova banka (imala je status agenta nacističke vlade), kao i sa njom povezane firme (Gerhard Šreder je potomak tih Šredera).

A Ruzvelt, koga su uz pomoć onog istog Hausa na vlast dovodili Rotšildi, bio je zapravo proteže Rokfelerovih. Nije slučajno samog Hausa u okruženju novog predsednika zamenio B. Baruh – veliki špekulant na berzama (poput Soroša), koji je znatno poboljšao svoje poslove na dužnosti predsednika Komiteta za vojnu industriju SAD, na kojoj je bio tokom čitavog Prvog svetskog rata.

Jedan detalj: kada su 1943. godine specijalne službe SAD referisale Ruzveltu o mogućnosti „uklanjanja Hitlera“, ovaj je to kategorično zabranio. Međutim, pokušali su da to učine, ali Englezi već u julu 1944. Pošto su zaključili primirje sa „novom“ vladom Nemačke, oni su se veoma nadali da će SAD uključiti u odupiranje Sovjetskom Savezu i srušiti pretpostavljenu sovjetsko-američku alijansu. (Istina, nju su i tako srušili, ali već na drugi način: umesto glavnog arhitekte „Novog pravca“, G. Valasa, sasvim „blagovremeno“ uveli su u Belu kuću štićenika Rotšildovih Harija Trumana, koji je malo pre Ruzveltove smrti postao potpredsednik a zatim i predsednik SAD).

POSLUŠNI HITLER U svemu tome Hitler je jasno ispunjavao sve direktive Rokfelerovih. U maju 1940. on je dobio sledeća uputstva:

– Ne dirati Engleze u Dankirku;

– Ne prelaziti La manš i uopšte ostaviti Britaniju na miru, obustaviti pripremu operacije „Morski lav“ (upad na Britanska ostrva);

– Organizovati svoje snage u pravcu „plana Barbarosa“ – priprema za napad na SSSR.

Ova uputstva Hitler je pedantno izvršio. Ali, zašto ih je on uopšte dobijao?

I zato što je Čerčil, našavši se u situaciji sa Dankirkom na ivici sloma – koja ga je, kao i britansku javnost, podsećala na košmar neuspeha Dardanelske operacije britanske flote, na kojoj je on tada insistirao kao Prvi lord Admiraliteta), pristao da ispuni sve uslove koje mu je Ruzvelt postavio (uzgred, oni su bili rođaci) u zamenu za zaštitu i vojnu pomoć SAD. I to:

– Da dâ Amerikancima naftni „biser“ Britanske imperije – Saudijsku Arabiju (koju je za krunu bukvalno „preorala“ britanska obaveštajna služba i lično T. J. Lorens Arabijski, upravo u tom cilju ostvarujući dugogodišnju specijalnu operaciju potkopavanja Otomanske imperije);

– Da sav britanski kapital iznese iz SAD i da Amerikancima proda svu imovinu koju Englezi poseduju u SAD;

– Da po završetku rata raspusti Britansku imperiju dajući kolonijama nezavisnost (kao što se sećamo, počelo je od Indije – 1947; posle Britanske kolonijalne imperije do 1960. rasule su i ostale komponente Imperije Rotšildovih – francuska, holandska i belgijska).

Dakle, o tome govore mnogi stručnjaci, pre svega zapadni, koji se bave globalnom istorijom i politikom – glavni uzrok dva svetska rata bilo je upravo oduzimanje od Rotšildovih evroazijskih naftnih aktiva i konsolidacija Rokfelerovih. Upravo zbog toga su Nemačku dva puta podstrekivali protiv Britanije (Hitlera, kao i Kajzera, Rokfeleri su uredno finansirali tokom čitavog rata). Novi raspored Ruzvelt je 1944. godijne lično izdiktirao ambasadoru Britanije u Americi lordu Halifaksu (onom istom kolovođi „minhenskog sporazuma“, koji se još u novembru 1937. uspešno dogovorio sa Hitlerom): Saudijsku Arabiju – Americi, Iran – Britaniji, a Irak i Kuvajt zajedno ćemo musti.