Izvor: BBC, HRT, Druga strana istorije

Trinaestog februara 1945. godine, britanske letilice počele su napad na istočnonemački grad Drezden. U danima koji su usledili, one i njihovi američki saveznici ispustiće u toj operaciji skoro 4.000 tona bombi.

U plamenoj oluji koja je usledila stradalo je 25.000 ljudi, uništen je centar grada, a kiseonik je isisan iz vazduha i ljudi su se ugušili dok su pokušavali da pobegnu od plamene stihije.

Drezden nije bio jedinstven u tom pogledu. Saveznički bombarderi ubili su desetine hiljada ljudi i uništili ogromna prostranstva u napadima na Keln, Hamburg i Berlin, kao i japanske gradove Tokio, Hirošimu i Nagasaki.

Ali ovo bombardovanje postalo je jedno od najkontroverznijih savezničkih činova u Drugom svetskom ratu. Neki dovode u pitanje vojni značaj Drezdena. Čak je i britanski premijer Vinston Čerčil izrazio sumnju odmah posle napada.

„Čini mi se da je došao trenutak kad mora da se postavi pitanje bombardovanja nemačkih gradova zarad uterivanja straha u kosti, iako pod drugim izgovorima”, napisao je on u jednom dopisu.

„Razaranje Drezdena stavlja ozbiljan znak pitanja nad ponašanjem tokom savezničkog bombardovanja.”

Drezden je glavni grad nemačke savezne države Saksonije. Pre bombardovanja, zvali su ga Firenca na Elbi ili Kutija za nakit, zbog njegove klime i arhitekture.

U februaru 1945. godine, Drezden se nalazio na svega 250 kilometara od Istočnog fronta, gde se nacistička Nemačka branila od nadolazeće vojske Sovjetskog Saveza.

Grad je bio veliko industrijsko i saobraćajno čvorište. Brojne fabrike obezbeđivale su municiju, avionske delove i druge zalihe za nacističku ratnu mašineriju.

Trupe, tenkovi i artiljerija prolazili su kroz Drezden vozom i drumom. Stotine hiljada nemačkih izbeglica bežeći od borbi takođe su pristigle u grad.

U to vreme, britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (RAF) saopštilo je da je to najveći nemački grad koji treba da bombarduju.

Vazduhoplovni komandanti odlučili su da bi napad na Drezden mogao da pomogne njihovim sovjetskim saveznicima – zaustavivši pokrete nacističkih trupa, ali i da spreči nemačku evakuaciju sa istoka.

Bombaški napadi RAF-a na nemačke gradove uvećali su se po masovnosti i snazi posle više od pet godina rata.

Avioni su nosili mešavinu razornog eksploziva i zapaljivih bombi – eksplozivi bi razarali zgrade, dok bi zapaljive bombe palile sve što je preostalo, izazivajući dalje uništenje.

Prethodni napadi su čitave nemačke gradove sravnili sa zemljom. U julu 1943. godine, stotine RSF-ovih bombardera učestvovalo je u misiji protiv Hamburga, nazvanoj Operacija Gomora.

Napad koji je usledio i neobično suvo i vrelo vreme izazvali su plamenu oluju – toliki požar da stvara vlastitu mikro klimu, usisavajući vetrove koji raspiruju vatru – što je uništilo skoro čitav grad.

Napad na Drezden započeo je 13. februara 1945. godine. U Drezden je te noći doletelo skoro 800 RAF-ovih letilica – predvođenih izviđačima koji su bacali signalne rakete da bi obeležili oblast za bombardovanje sa središtem u vidu sportskog stadiona Ostragehege.

Za samo 25 minuta, britanski avioni su ispustili više od 1.800 tona bombi.

Kao što je bila uobičajena praksa tokom rata, američki letilice su se nadovezale na napad dnevnim preletima. Više od 520 USAAF bombardera odletelo je do Drezdena u toku dva dana, ciljajući gradske ranžirne stanice, ali zapravo pogađajući najširi prostor grada.

https://www.bbc.com/news/av/world-31449507/dresden-bombing-marked-70-years-on

Na terenu, civili su pretrnuli od straha pod napadom. Mnogi su bežali u skloništa nakon što su sirene za uzbunu upozorile na dolazeće bombardere.

Međutim, prvi talas napada ostavio je grad bez struje. Neki su izašli iz skrovišta upravo kad je nad gradom započeo drugi talas.

Ljudi su padali mrtvi dok su bežali od plamenova, vazduha isisanog iz pluća plamenom olujom. Svedokinja Margaret Frajer opisala je jednu ženu sa bebom: „Ona trči, ona pada, a dete u luku uleće u vatru… Žena ostaje da leži na zemlji, potpuno nepomična.”

Kurt Vonegat je preživeo bombardovanje kao ratni zarobljenik u Drezdenu.

„Drezden je bio jedan veliki plamen. Taj plamen jeo je sve što je bilo organsko, sve što je moglo da gori”, napisao je on u svom romanu Klanica pet.

Opisao je grad posle napada kao „mesec u ovom trenutku, nije ostalo ništa sem minerala. Kamenje je bilo usijano. Sve u okolini bilo je mrtvo.”

Sveukupno, Britanci su u napadu izgubili šest bombardera, tri zato što su avioni slučajno pogodili jedni druge bombama. SAD je izgubila jednog.

Nacistička Nemačka odmah je iskoristila bombardovanje kako bi napala Saveznike.

Ministarstvo za propagandu tvrdilo je da Drezden nema ratnu industriju i da je samo grad kulture. Iako su lokalni zvaničnici izjavili da je stradalo oko 25.000 ljudi – cifra sa kojom se istoričari danas slažu – nacisti su tvrdili da je stradalo 200.000 civila.

U Velikoj Britaniji Drezden je bio poznat kao turistička destinacija, a neki poslanici i javne figure doveli su u pitanje značaj napada.

Vest koju je u ono vreme objavio Asošijejted pres tvrdila je da su Saveznici sprovodili zastrašivanje bombardovanjem, šireći dalju zabrinutost.

Američki i britanski stratezi, međutim, insistirali su da je napad bio strateški opravdan, isto kao što su to bili napadi na druge nemačke gradove – da bi poremetili industriju, uništili domove radnika i oštetili saobraćaj u Nemačkoj.

Američki izveštaj o bombardovanju iz 1953. godine zaključio je da je u napadu uništeno ili teško oštećeno 23 odsto gradskih industrijskih građevina i najmanje 50 odsto stambenih zgrada.

Ali Drezden je bio „legitimna vojna meta”, navodi se u izveštaju, a napad se ni po čemu nije razlikovao „od ustaljene bombaške prakse”.

Rasprava o kampanji savezničkog bombardovanja i o napadu na Drezden nastavlja se i do današnjeg dana. Istoričari se pitaju da li je uništenje nemačkih gradova naškodilo nacističkoj ratnoj mašineriji ili je samo dovelo do smrti velikog broja civila – naročito pred kraj rata.

Za razliku od invazije kao što je bila Dan D, teže je izračunati koliko su ovi napadi pomogli da se dobije rat.

Neki tvrde da bombardovanje Drezdena predstavlja moralno posrnuće Saveznika, pa čak i ratni zločin. Ali oni koji ga brane tvrde da je ono bilo nužan deo totalnog rata koji je porazio nacističku Nemačku.

Bombardovanje Drezdena postalo je simbol za teoretičare zavere i neke aktiviste krajnje desnice – uključujući one koji negiraju Holokaust i ekstremističke stranke – koji navode nacističke brojke o žrtvama kao da su činjenice i obeležavaju bombardovanje.

Sedamdeset pet godina kasnije, bombardovanje Drezdena ostaje kontroverzan čin.

////////////////

Кurt Vonnegut autor jednog od najznačajnijih romana XX veka “Кlanica pet”: Vi ste momci spalili mesto do temelja, pretvorivši ga u plamenu kolonu. Više je ljudi poginulo u vatrenoj oluji, u tom ogromnom plamenu, nego što je ljudi poginulo u Hirošimi i Nagasakiju zajedno 

Kurt-VonnegutNa veče 13. februara, 1945, započeta je orgija genocida i varvarizma nad neodbranjivim nemačkim gradom, jednim od najvećih kulturnih centara severne Evrope. U roku od manje od 14 sati ne samo da je sveden na plamene ruševine, nego je i jedna trećina stanovnika, negde oko pola miliona, nestalo u najvećem maskaru svih vremena.

Pred kraj Drugog svetskog rata, pošto su saveznički avioni prosuli kišu smrti i uništenja nad Nemačkom, stari saksonski grad, Drezden, ležao je kao ostrvo spokojstva u pustoši. Poznat kao kulturni centar koji ne poseduje nikakvu vojnu vrednost, Drezden nije bio pošteđen terora koji dolazi s neba nad ostatkom zemlje.

U stvari, jako malo je učinjeno da se obezbedi ovaj drevni grad umetnika i zanatlija sa protiv-avionskom odbranom. Jedna eskadrila aviona je bila stacionirana u Drezdenu neko vreme, ali je Luftvafe (Luftwaffe) odlučio da premesti avijaciju u druge oblasti, gde bi bila od koristi. A džentlmenski sporazum je preovladao, označavajući Drezden “otvorenim gradom.”

Dresden-1900

13/14 Februar, 1945: Holokaust nad Drezdenom, poznatim kao Firenca severa. Drezden je bio bolnički grad za ranjene vojnike. Niti jedan vojni odred, niti jedna protiv-avionska jedinica nije bila zapošljena u gradu. Zajedno sa 600.000 izbeglica iz Breslaua, Drezden je bio popunjen sa približno 1.200.000 ljudi. Čerčil je pitao za “savet kako da spali 600.000 izbeglica”. On nije bio zainteresovan kako da gađa vojne kapacitete 60 milja izvan Drezdena. Više od 700.000 fosfornih bombi je bačeno na 1.200.000 ljudi. Jedna bomba na 2 osobe. Temperatura u centru grada je dostigla 1600 stepeni celzijusa. Više od 260.000 tela i ostataka tela je prebrojano. Ali oni koji su se nalazili u centru grada nisu mogli biti pronađeni. Približno 500.000 dece, žena, starijih ljudi, ranjenih vojnika i životinja iz zoološkog vrt je nastradalo u jednoj noći.

Dan pred početak velikog posta (Shrove Tuesday), 13. februara, 1945, dosta izbeglica beži od crvene armije udaljene 60 milja i preplavljuje grad u kome sada ima preko milion stanovnika. Svaki novi izbeglica sa sobom donosi zastrašujuće priče sovjetskih zločina. Malo ko od njih bežeći od crvenog terora je mogao da zamisli da će umreti u hororu gorem od bilo čega što je Staljin mogao da osmisli.

Naravno, karnevalska atmosfera je prevladala u Drezdenu. Кako bilo, 1945, izgled je bio sumoran. Svuda su kuće bile preplavljene izbeglicama, a hiljade njih je bilo prisiljeno da kampuje na ulicama drhteći u hladnoći.

Dresden

Кako bilo, narod se oseća sigurno; iako su bili sumornog raspoloženja, cirkus je radio cele te noći, a hiljade njih je došlo da barem na trenutak zaboravi strahote rata. Grupe devojčica su paradirale unaokolo trudeći se da podignu raspoloženje. Polu tužni osmesi na licima ljudi su pozdravili nasmejane devojke, ali raspoloženje nije podignuto.

Niko nije ni pomišaljo da će za manje od 24 časa ova nevina deca umreti vrišteći u “Čerčilovom paklu”. Ali, naravno, niko to tada nije mogao da zna. Rusi su, da budemo sigurni, bili divljaci, ali barem su Amerikanci i Britanci bili “časniji”.

Tako da, kada su prvi alarmi oglasili početak 14–časovnog pakla, narod Drezdena poslušno odlazi u skloništa. Ali, uradili su to bez ikakvog entuzijazma, nadajući se da će alarmi biti lažni, jer njihov grad nikada nije imao pretnju iz vazduha. Mnogi nikad neće izaći živi, zbog tog “velikog demokratskog državnika”. Vinston Čerčil – u savezu sa tim drugim “velikim demokratskim državnikom”, Frenklinom Ruzveltom – odlučio je da Drezden treba biti uništen bombardovanjem.

Slaughterhouse-Five_(first_edition)_-_Kurt_VonnegutŠta su bili Čerčilovi motivi? Ispostavilo se da su bili politički, a ne vojni. Istoričari se jednoglasno slažu da Drezden nije imao nikakvu vojnu vrednost. Njihova industrija je proizvodila samo cigarete i porcelan.

Ali, konferencija u Jalti se bližila, u kojoj će Sovjeti i njihovi zapadni saveznici sesti i dogovoriti se kako će podeliti plen uništene Evrope. Čerčil je želeo adut – razaranje, “prasak groma anglo-Američkog razaranja”, što je “impresioniralo” Staljina.

Taj adut, kako bilo, nikada nije odigran na Jalti, zbog lošeg vremena odložen je prvobitno zakazan napad. Ipak Čerčil je insistirao da se upad izvrši, kako bi navodno to “poremetilo i zbunilo” Nemačko civilno stanovništvo koje se nalazi iza borbenih linija.

Građani Drezdena jedva da su imali vremena da stignu do svojih skloništa. Prva bomba je pala u 10:09 uveče. Napad je trajao 24 minuta, ostavljajući unutrašnjost grada u besnom moru vatre. “Precizno zasićeno bombardovanje” je stvorilo željenu vatrenu oluju.

Vatrena oluja nastaje kada se više stotina manjih požara spoji u jedan ogroman požar. Ogromne količine vazduha se usisavaju u taj “pakao”, stvarajući veštački tornado. Osobe dovoljno nesrećne koje bi nalet vetra uhvatio, bile bi razbacane kroz čitave ulice u plamenu. Oni koji su našli utočište u podzemnim skloništima, često su se gušili, pošto se kiseonik iz vazduha povlačio kako bi “nahranio” požar, ili su nestali u eksploziji bele toplote – toplote dovoljno jake da topi ljudsko meso.

Jedan očevidac koji je preživeo, rekao je kako je video “mlade žene, noseći bebe u naručju, trče tamo-vamo ulicama, haljine i kose su im u plamenu, vrišteći sve dok ne padnu, ili dok se vrhovi urušenih zgrada ne obruše na njih”.

Bilo je tri sata pauze između prvog i drugog napada. Zatišje je bilo proračunato kako bi izmamilo civile iz skloništa na otvoreno. Da bi izbelgi plamen, na desetine hiljada civila se gužva u centralni park (Grosser Garten), veličanstven park, prostora od skoro milju i po kvadratnih.

Drugi napad je izveden u 1:22 izjutra bez ikakvog upozorenja. Dvostruko veći broj bombardera vratio se sa velikim brojem fosfornih bombi. Drugi napad je osmišljen tako da raširi vatrenu oluju po centralnom parku (Grosser Garten).

To je bio potpuni “uspeh”. U roku od nekoliko minuta plamen se širi preko trave, iskorenjuje drveće, zagađuje ogranke drugih i sve ostalo od bicikala do ljudskih udova. Danima posle, oni su ostali bizarno razbacani unaokolo, kao sumorni podsetnik savezničkog sadizma.

Na početku drugog napada, neki su i dalje bili skriveni po tunelima i podrumima, čekajući da se požar prvog napada ugasi. U 1:30 izjutra zloslutna tutnjava doprla je do ušiju komandanta konvoja Službe rada poslate u grad na misiju spasavanja. On ju je opisao ovako:

“Detonacija je uzdrmala zidove podruma. Zvuk eksplozije pomešan sa novim, stranim zvukom koji kao da se približava, zvuk gromoglasnog vodopada; to je bio zvuk moćnog tornada koji se uvijao u unutrašnjosti grada.”

Ostali su ležali mrtvi ispod zemlje. Ali oni su umrli bezbolno – oni su prosto isijali svetlo narandžasto i plavo u tami. Pošto je toplota intezivirana oni su rasuti u pepeo ili su rastopljeni u gustu tečnost – često tri do četiri stope duboko.

Ubrzo nakon 10:30 izjutra 14. Februara, poslednja racija je preplavila grad. Američki bombarderi su gađali ruševine Drezdena čitavih 38 minuta. Ali ovaj napad nije bio ni približno snažan kao prva dva.

Međutim, ono što izdvaja ovaj napad bila je hladnokrvna nemilosrdnost s kojom je izvršen. Američki mustanzi su se pojavili nisko iznad grada, napadajući sve što se pomera, uključujući i vozila spasilačkih ekipa koja su žurila u grad da evakuišu preživele. Jedan napad je bio usmeren ka obalama reke Elbe, gde su se izbeglice grupisale tokom strašne noći.

U poslednjoj godini rata, Drezden je postao bolnički grad. Tokom prethodne noći masakra, herojske medicinske sestre su dovukle hiljade obogaljenih pacijenata na obalu reke Elbe. Niskoleteći mustanzi su gađali ove bespomoćne pacijente, kao i na hiljade starih, žena i dece, koji su uspeli da pobegnu iz grada.

Кada je i poslednji avion napustio nebo, Drezden je bio spaljena ruševina, a ulice su se crnile od leševa. Grad nije bio pošteđen užasa. Jato lešinara je pobeglo iz zoološkog vrta i tovilo se. Pacovi su preplavili gomile leševa.

Švajcarski državljanin je opisao svoju posetu Drezdenu dve nedelje posle racije. “Mogao sam da vidim iščupane ruke i noge, osakaćena poprsja i glave koje su bile odvojene od tela i kotrljale se unaokolo. Na mestima gde su bili leševi bilo je jako gusto, tako da sam morao da čistim put kroz njih da ne bih gazio po rukama i nogama.”

Broj poginulih je zapanjujuć. Pun obim drezdenskog holokausta se može lakše shvatiti ako uzmemo u obzir da je pola miliona – ljudi poginulo u roku od 14 sati, dok su procene onih koji su umrli u Hirošimi između 90.000 i 140.000.

Saveznici često porede drezdenski masakr sa engleskim gradom Кoventrijem. Ali 380 ljudi ubijeno u Кoventriju za sve vreme rata ne može se porediti sa hiljadu puta većim brojem pobijenih za 14 sati u Drezdenu. Štaviše, Кoventri je bio cenar za proizvodnju municije, legitimna vojna meta. Drezden, sa druge strane, je proizvodio porcelan – šolje i tanjire, a to teško da se može smatrati vojnom opremom!

Takođe je interesantno uporediti štetu načinjenu Londonu i štetu načinjenu Drezdenu, pogotovu kad se setimo holivudskih filmova o “napadu na London” (London Blitz). U jednoj noći 1600 hektara zemljišta je uništeno u Drezdenu, dok je u Londonu uništeno 600 hektara zemljišta u toku čitavog rata.

Jedna ironična napomena, Drezden je samo zamišljeni vojni cilj – ima železničku stanicu – koja je ignorisana od strane savezničkih bombardera. Oni su i suviše bili zauzeti koncetrisanjem na bespomoćne žene, decu i starce.

Ako je ikada bilo ratnih zločina, onda je to svakako drezdenski holokaust, kao jedan od najvećih svih vremena. Ipak, danas ne postoje filmovi snimljeni koji bi osudili ovaj đavolski pokolj, niti je bio koji saveznički avijatičar – ili ser Vinston (Sir Winston Churchill) – sedeo na optužničkoj stolici u Nirnbergu. Naprotiv, piloti koji su gađali Drezden su odlikovani medaljama za njihove uloge u ovom masovnom pokolju. Ali naravno njima nije moglo biti suđeno, zato što je tako bilo naređeno. U Nirnberškom procesu su samo sleđena naređenja.

To ne znači da su planine leševa ostavljenih u Drezdenu bile ignorisane od strane Nirnberškog suda. Tužilaštvo je predstavilo slike mrtvih iz Drezdena kao dokaz protiv zločina nacional socijalista nad jevrejskim logorašima.

Čerčil, monstrum koji je naredio drezdenski pokolj, odlikovan je titulom viteza, a ostalo je istorija. Hladnokrvni sadizam masakra, kako bilo, je odbačen od strane njegovih biografa, koji još uvek sebi ne mogu da objasne kako želja jednog ludaka da bi “impresionirao” drugog, može da izvrši masovno ubijanje od oko pola miliona muškaraca, žena i dece.