Izvor: Fakti

Najautoritetniji i najuticajniji američki `trust mozgova` – Savet za međunarodne odnose (Council on Foreign Relations, CFR) – objavio je šokantnu po svojoj otvorenosti i konkretnosti strategiju za pobedu SAD u novom hladnom ratu protiv Кine i dominaciju Vašingtona u svetskoj geopolitici u 21. veku.

A američki pristup Rusiji, koji se preporučuje u toj strategiji, veoma će iznenaditi i ruske i američke analitičare koje je teško bilo čine iznenaditi.

CFR je neverovatno uticajna organizacija, da je među konspirološkim teorijama, koje se za nju vezuju, i sumnjičenje da je to „prava svetska vlada“.

Zato će studija CFR „Realizacija makrostrategije za Кinu. Dvadeset dva recepta za SAD“ neizbežno izazvati veliki interes kod svih koji su upućeni u američku i međunarodnu politiku.

U sastavu CFR je preko 5.000 ljudi među kojima ima i visokih funkcionera administracije SAD, plud deset bivših državnih sekretara, direktora CIA, plus uticajni bankari, autoritetni pravnici, profesori vodećih američkih univerziteta i ključne figurre nekih medija.

Da sve bude još jasnije: upravo ta organizacija odgovara za korišćenje novca porodice Rokfeler (preko programa David Rockefeller Studies Program), namenjenog uticanju na političke odluke američkih vlasti preko formulisanja `ekspertskih preporuka“.

Ako iza okeana postoji neka organizacija, koja odgovara pojmu `duboke države` – onda je to (u idealnoj meri) CFR, mada nije organizacija takvog tipa.

Ideja da SAD treba da sa Rusijom normalizuju odnose da bi im bilo lakše da se bore sa Кinom – uopšte nije nova među američkim ekspertima.

Problem sa ranijim takvim idejama bio je u tome što su kao način za dostizanje te poželjne normalizacije podrazumevale ekonomske sankcije (pritiskati i gušiti), a za idealno proglašavale – smenu režima u Moskvi. U to je bilo uključeno i priželjkivanje da se Rusija vrati u 90-te i prisili da prizna ne samo poraz u hladnom ratu nego i vodeću ulogu SAD u 21. veku.

Ti pristupi su „maksimum šargarepe“ za Rusiju vezivali za njen povratak u G8 u zamenu za punu kapitulaciju povodom svih ključnih geopolitičkih pitanja.

Strategija Council on Foreign Relations izvedena je iz potpuno druge logike.

Savet nema iluzija da SAD same mogu pobediti ceo svet. Ne veruje ni da SAD mogu same pobediti Кinu.

Strategija ide dalje od američke `duboke države` i podvlači da SAD ne treba da troše novac i napore na druge spoljnopolitičke pravce i da treba da se samo skoncentrišu na Кinu, plus – da se pozabave svojim radikalnim unutrašnjim reformama.

CFR čak upozorava da samo kombinacija ta dva prioriteta može obezbediti Vašingtonu neophodne snage i stvoriti potrebne uslove za pobedu.

Strategija oštro ocenjuje greške koje su na „ruskom pravcu“ napravile administracije Baraka Obame i Donalda Trampa. A naročito oštro ocenjuje kijevski Majdan i Кrim. U ovom kontekstu:

„Američki predsednik, koji bi shvatao `problem Кine`, postavio bi sebi pitanje: da li je zbližavanje Кine i Rusije u nacionalnom interesu SAD? Američki predsednik koji bi shvatao `problem Кine`, teško da bi uveo dugoročne sankcije protiv Rusije 2014-te, kada je ona anektirala Кrim, pošto su te sankcije podstakle Rusiju da se okrene savezu sa Кinom. Američki predsednik, koji bi shvatao `problem Кine`, ne bi dozvolio da funkcioneri njegove administracije javno pozdravljaju revoluciju u Кijevu 2014-te jer su i time ubeđivali Peking (a i Moskvu) da SAD žele smenu režima u Кini“.

Već i ova priznanja su dragocena, a još interesantniji je recept koji se predlaže za poboljšavanje odnosa Vašingtona i Moskve.

Prvo se naglašava: „SAD u koordinaciji sa saveznicima moraju pokušati da ostvare prošireni dijalog sa Vladimirom Putinom i vladom Rusije o svetskom poretku i bezbednosti u Evropi i Aziji”.

Council on Foreign Relations sasvim predlaže: „Vašington će – da bi poboljšao odnose sa Moskvom – morati da pođe na ustupke, a to neće moći ako bude pokušavao da sačuva svu svoju aktuelnu politiku prema Rusiji. SAD moraju težiti da se dogovore sa Moskvom da je širenje NATO završeno, da SAD ukidaju sankcije uvedene zbog aneksije Кrima, da se Rusija vraća u G8. U zamenu, Moskva povlači trupe sa istoka Ukrajine, pristaje da se tamo razmeste mirovne snage UN i obustavlja otrovno mešanje u američku politiku i kulturu“.

Teško da ova trampa može biti dovoljna za poboljšavanje američko-ruskih odnosa. Važnije je nešto drugo: američka elita postepeno odustaje od navike da sa Rusijom `razgovara` pretnjama, odnosno – počinje da shvata da treba ići na suštinske pregovore.

Uostalom, teško je bilo zamislivo da Council on Foreign Relations sugeriše da se SAD pomire sa pripajanjem Кrima Rusiji, da odustanu od širenja NATO (to jest: da se pominje sa finlandzacijom Ukrajine), a i od povratka ukrajinske armije u Donbas.

Sve ovo, naravno, ne znači da će to biti pozicija SAD, a i interesi Rusije su mnogo širi i dublji.

Vreme i ostaci američkog zdravog razuma, koji – kao što se vidi – još postoje u tamošnjoj `dubokoj državi` – rade za Rusiju.