Izvor: Standard

Onoliko koliko se priroda užasava vakuuma, toliko ga ne podnosi ni geopolitika. Kada je predsednik Tramp pre više meseci najavio planove za povlačenje američkih trupa iz Sirije i generalno sa Bliskog istoka, Rusija i naročito Kina otpočele su tiho intenziviranje kontakata sa ključnim zemljama regiona.

Kinesko učešće u razvoju iračke naftne i druge infrastrukture, iako ogromno, bilo je značajno ometeno kada je ISIS okupirao oko trećine iračke teritorije. U septembru 2019. Vašington je zahtevao da Irak plati za završetak ključnih infrastrukturnih projekata koji su uništeni u ratu protiv ISIS-a – što je rat u kojem su Vašington, kao i Ankara, Izrael i Saudijska Arabija imali ključnu skrivenu ulogu – i to tako što bi Irak predao Americi 50 odsto svojih prihoda od nafte, što je, najblaže rečeno, nečuven zahtev.

Irak je to odbio. Umesto toga, irački premijer Adel Abdul-Mahdi je otišao u Peking na čelu delegacije od 55 članova kako bi razgovarao o kineskoj ulozi u obnovi Iraka. Ova poseta nije promakla Vašingtonu. Još i pre toga, iračko-kineske veze su bile značajne. Kina je bila trgovinski partner broj jedan Iraku, a Irak je bio treći izvor nafte za Kinu (odmah iza Saudijske Arabije i Rusije). U aprilu 2019. godine, zamenik kineskog ministra spoljnih poslova Li Džun je u Bagdadu izjavio da je Kina spremna da doprinese obnovi Iraka.

Za Abdula-Mahdija, putovanje u Peking je bilo veliki uspeh – nazvao je to „kvantnim skokom“ u odnosima. Poseta je rezultovala potpisivanjem osam memoranduma o razumevanju u raznim oblastima, okvirnog kreditnog sporazuma, kao i najavom priključivanja Iraka kineskoj Inicijativi pojas i put (BRI). Ovo je obuhvatalo kinesko učešće u obnovi iračke infrastrukture, kao i u razvoju iračkih naftnih postrojenja. Očigledan „win-win“ za obe zemlje, kako to Kinezi vole da kažu.

Bilo je potrebno svega nekoliko dana nakon razgovora u Pekingu da izbiju opštenacionalni protesti protiv korupcije i ekonomske politike iračke vlade, sa zahtevima opozicije da Abdul-Mahdi podnese ostavku. Rojters je izvestio da snajperisti pažljivo potpiruju nasilje pucanjem na demonstrante, stvarajući tako utisak državne represije – isto onako kako je CIA učinila na kijevskom Majdanu februara 2014, ili u Kairu 2011. godine.

Sada se pojavljuju jaki dokazi da su pregovori u Kini i tajming spontanih protesta protiv vlade Abdula Mahdija oktobra 2019. povezani. Veza je Trampova administracija. Prema reportaži Federika Pjeraćinija, „Abdul-Mahdi je u parlamentu održao govor o tome kako su Amerikanci uništili zemlju, a sada odbijaju da završe projekte izgradnje infrastrukture i električne mreže osim ukoliko im se ne obeća 50 odsto naftnih prihoda, što je Abdul-Mahdi odbio“. Potom se citiraju delovi Abdul-Mahdijevog govora u prevodu sa arapskog: „Zato sam posetio Kinu i potpisao važan sporazum o izgradnji. Nakon što sam se vratio, Tramp me je pozvao da odbacim ovaj sporazum. Pošto sam odbio da to uradim, zapretio je da će izazvati ogromne demonstracije protiv mene, što će okončati moj mandat. Ogromne demonstracije protiv mene su se materijalizovale, a Tramp me je ponovo pozvao da zapreti da će, ukoliko ne prihvatim njegove zahteve, poslati marince-snajperiste na visoke zgrade da gađaju demonstrante i policajce kako bih se našao pod dodatnim pritiskom. Ponovo sam odbio i ponudio ostavku. Amerikanci do danas insistiraju da pogazimo naš dogovor sa Kinezima“.

Sada je američka likvidacija iranskog general-majora Kasema Solejmanija – samo što je sleteo u Bagdad navodno radi misije posredničkog pregovaranja sa Saudijskom Arabijom preko Abdula-Mahdija – bacila čitav region u politički haos iz kog izviru glasine o mogućem Trećem svetskom ratu. Meka „odmazda“ Irana raketnim napadima na američke baze u Iraku i iznenadno priznanje Teherana da je greškom oborio ukrajinski civilni avion dok je napuštao Teheran, i to sve usred izveštaja da su Tramp i Rohani tajno razgovarali kako da smire stanje, mnoge ostavljaju zbunjene, terajući ih da se pitaju šta se zaista događa.

Jedno je jasno. Peking razmatra opcije kako da, zajedno sa Rusijom, smeni dominaciju koju Vašington uživa u iračkoj politici još od rata iz 2003. i potonje okupacije. Sajt Oil.Price.com izveštava da je od oktobra, odmah nakon uspešnih pregovora Abdula-Mahdija u Pekingu, Irak otpočeo izvoz 100.000 barela sirove nafte dnevno u Kinu, i to u sklopu dvadesetogodišnjeg sporazuma „nafta za infrastrukturu“ koji su zaključile dve zemlje. Prema izvorima iz iračkog Ministarstva za naftu, Kina će izgraditi svoj uticaj u Iraku počinjući sa investicijama u naftu i gas, a potom i izgradnjom infrastrukture, poput fabrika i pruga, koju će raditi kineske kompanije i osoblje, zajedno sa iračkim radnicima. Fabrike koje Kinezi budu izgradili imaće identične sisteme proizvodnih traka i strukturu radi integracije sa sličnim fabrikama u Kini.

Potpredsednik Irana Ešak Jahangiri izjavio je da je Iran sa Kinom potpisao sporazum o implementaciji projekta elektrifikacije glavne 900 kilometara duge pruge koja povezuje Teheran sa Mašhadom, gradom na severoistoku zemlje, blizu granice sa Turkmenistanom i Avganistanom. Jahangiri je dodao da postoje i planovi za uspostavljanje super-brze pruge Teheran-Kom-Isfahan, kao i za njeno širenje na severozapad kroz Tabriz. Sajt Oil Price ističe: „Tabriz, u kojem se nalazi niz ključnih postrojenja vezanih za naftu, gas i petrohemiju, i koji predstavlja početnu tačku za gasovod Tabriz-Ankara, biće težišna tačka 2.300 kilometara dugačkog Novog puta svile koji povezuje Urumći (prestonicu zapadne kineske provincije Sinkjang) sa Teheranom, spajajući usput Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Turkmenistan, a u svom nastavku kroz Tursku stiže do Evrope. Kada ovi planovi počnu da beleže čvrst napredak, Kina će transportne veze proširiti u Irak i na Zapad“.

Uz sve to, irački ministar za električnu energiju Luaj el Hatib izjavio je: „Kina je naša primarna opcija kao dugoročni strateški partner… Počeli smo sa 10 milijardi dolara vrednim finansijskim okvirnim sporazumom prema kojem će ograničene količine nafte finansirati neke infrastrukturne projekte… ali će se kineske investicije uvećavati sa rastom iračke naftne proizvodnje“. Drugim rečima, što više iračke nafte Kina bude izvlačila, biće finansirano više projekata u Iraku. Danas po pitanju gasa potrebnog za električne generatore Irak zavisi od Irana, usled nedostatka gasne infrastrukture. Kina kaže da će to promeniti.

Osim toga, izvor iz naftne industrije kaže da Rusija i Kina tiho pripremaju teren za ponovno lansiranje gasovoda Iran-Irak-Sirija, pravo iz ogromnog gasnog polja Južni Pars koje Iran deli sa Katarom u Persijskom zalivu. Amerika je povela posrednički rat protiv sirijskog predsednika Bašara al Asada 2011. godine čim je on sa Iranom i Irakom potpisao sporazum o izgradnji takvog gasovoda, odbacivši raniji predlog Katara za alternativnu rutu. Turska, Saudijska Arabija i Katar su preko tajnih kanala bacili milijarde dolara kako bi finansirali terorističke grupe poput Al kaide i kasnije ISIS-a, u uzaludnom pokušaju da svrgnu Asada.

Kina nije usamljena u svojim nastojanjima u Iraku i širom Bliskog istoka, dok haotična i nepredvidiva američka spoljna politika rasteruje bivše saveznike Sjedinjenih Država. Rusija, koja je upravo izlobirala obustavu neprijateljstava u Libiji zajedno sa Erdoganom, ponudila je Iraku na prodaju svoj napredni PVO sistem S-400 „Trijumf“, što je ponuda koja bi bila nezamisliva pre svega nekoliko nedelja. Kako su irački poslanici, nakon bahate američke likvidacije Solejmanija u Bagdadu, izglasali zahtev da sve inostrane trupe, uključujući američke i iranske, napuste Irak, za očekivati je da će Bagdad prihvatiti ovu ponudu, uprkos protivljenjima Vašingtona. Saudijska Arabija, Katar, Alžir, Maroko i Egipat su poslednjih meseci svi u pregovorima sa Rusijom u cilju nabavke ovog ruskog odbrambenog sistema za koji se kaže da je najbolji na svetu. Turska ga je već kupila.

Pre američkog ubistva Solejmanija trajali su brojni diskretni pokušaji da se spuste tenzije u skupim ratovima koji širom regiona besne otkako je Amerika podstakla Arapsko proleće, i to između Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Irana i Iraka. Rusija i Kina su zajedno na različite načine imale ključnu ulogu u promeni geopolitičke situacije. U ovom odlučujućem momentu kredibilitet Vašingtona kao bilo kakvog iskrenog partnera je praktično na nuli, ako nije i negativan.

Privremeno zatišje nakon što je Iran priznao da je gađao ukrajinski avion ni na koji način ne znači da će se Vašington tiho povući. Tramp i njegov ministar odbrane Esper su prkosno odbili poziv da povuku američke trupe iz Iraka. Američki predsednik je tvitovao u znak podrške obnovljenim antivladinim demonstracijama u Iranu, i to na farsi jeziku. Očigledno je da nas čekaju gadne nevolje na Bliskom istoku dok Vašington pokušava da izađe na kraj sa neželjenim posledicama svojih skorašnjih poteza u tom regionu.

Vilijam Engdal je savetnik za strateške rizike i predavač.
Diplomirani je politikolog sa Univerziteta Prinston i autor više bestselera o nafti i geopolitici.