Izvor: Kurir

Nenad Đorđević je svedok jednog burnog dela srpske istorije, ali uprkos tome, ne govori često za medije. Osnivač je i prvi predsednik Jugoslovenske levice (JUL) – partije koja će kasnije postati poznata po Miri Marković, supruzi nekadašnjeg lidera SRJ Slobodana Miloševića. On je i bivši pripadnik Državne bezbednosti (DB), nekoliko godina profesor u policijskoj školi, a potom i biznismen i nekada jedan od najbogatijih ljudi u Beogradu. Danas je dekan Fakulteta za diplomatiju i bezbednost.

Ali pored svega toga, on je i neko u koga je bračni par Milošević-Marković godinama imao veliko poverenje. Znao je dosta njihovih privatnih i državnih tajni, devedesetih je prisustvovao mnogim važnim događajima i poverljivim razgovorima… I sve tako dok se nije sukobio s njima, nakon čega je završio u pritvoru i pao u nemilost tadašnje vlasti. Više puta je, kako sam kaže, preživeo pokušaje ubistva.

U ekskluzivnom razgovoru za Kurir, Đorđević se osvrće na devedesete i period vladavine Slobodana Miloševića i Mire Marković, otkrivajući i neke nepoznate detalje koji pojedine ljude iz te epohe prikazuju u potpuno drugačijem svetlu.

Da li se danas kajete što ste stvorili JUL? Ta partija je oduvek važila za kontroverznu, okupljala je neke od najbogatijih ljudi, ali je nazivana i mafijaškom strankom…

– Ne, ne kajem se. Ideja je bila odlična, članovi su bili najveći privredni umovi Srbije, mislim da je to bila jedna od najboljih partija u vreme kad je osnovana. U početku nije bila interesna organizacija, to je postala kasnije s članovima koje je Mira Marković dovela. Kasnije su tamo bili veliki reketaši koji su reketirali mnoge, bilo je tamo kontroverznih ljudi… Otimali su pare od ljudi, pa su se svađali međusobno ko će koliki deo da uzme. Sve to je na kraju i uništilo JUL.

Govorilo se da je JUL zapravo stvorio Milošević samo kako bi Mira Marković imala neku zabavu.

– JUL sam ja osnovao. Nastao je iz moje želje da se stvori politička organizacija na levom krilu koja može da se bavi narodom, interesima naroda i borbom za boljitak države. Imali smo veliku šansu da uspemo. Nastao je u mojoj kancelariji u Kumodraškoj ulici, kasnije smo se preselili u vilu u današnjoj Venizelosovoj ulici. Mira dolazi posle godinu dana, sama je došla… Moram da kažem da su Mira i Sloba, kad sam ih upoznao, bili čestiti i pošteni ljudi. Kasnije se kod njih nešto desilo, pa su počeli da popuštaju pred zahtevima nekih prijatelja, poznanika, dece… Znate, vlast opija, to je najveći opijat na svetu, a ljudi koji ne mogu da kontrolišu sebe dolaze u veliki problem, jer vlast ti daje mogućnost da radiš šta hoćeš i kako hoćeš.

Koliko ste novca dali JUL nakon što Mira Marković počinje da vodi glavnu reč u stranci?

– U kešu nisam dao ni dinara. Ali uložio sam u stranku na drugi način, i to više miliona maraka. Recimo, kupio sam zgradu za JUL, rekonstruisao je, opremio… Samo ta zgrada je plaćena 5,2 miliona maraka, a u to vreme je, poređenja radi, plata u zemlji bila 40 maraka.

Od velikog prijateljstva s parom Marković-Milošević došli ste do velikog sukoba. Kada ste se sukobili s njima?

– Kad sam postao direktor zdravstvenog fonda Srbije. Mira i Sloba su me zamolili da preuzmem tu funkciju, bio je aktuelan štrajk zdravstvenih radnika, pa da ja to rešim. To je bio najveći fond u zemlji, imao je budžet od četiri milijarde maraka. Ogroman novac. Kada sam došao na to mesto, nije bilo evidencije prihoda i rashoda, trošili su pare kako je ko hteo… Odmah sam zabranio da se bilo šta troši bez mog potpisa. Uveo sam red, za četiri meseca sam isplatio pet zaostalih plata za 135.000 ljudi. Do sukoba je došlo zato što su Miri i Slobi prijatelji i saradnici na razne načine podilazili, pa je onda trebalo tim ljudima da dajem pare, što ja nisam hteo. Najgore je kada na vlasti, na nekim vodećim mestima imate alave ljude, sirotinju… Imao sam tada, krajem decembra 1997, s Mirom i Slobom jedan razgovor, koji je trajao 16-17 sati. Posle toga više ništa nije bilo kao ranije, to je bio naš raskol. Nisam hteo da budem njihov poltron, ja sam im sve govorio najotvorenije. Razišli smo se. Dva meseca kasnije, u februaru 1998, pritvorili su me.

Zašto?

– Vlajko Stojiljković (tadašnji ministar policije, prim. nov.) napravio je hajku protiv mene. Optužili su me da sam hteo da opljačkam zdravstveni fond. Uhapsili su me, u saradnji s Mirom. Bio sam u Rimu kad sam saznao da će da me uhapse, odmah sam došao, jer nisam hteo da bežim. Pitao sam Miru šta je problem, ona je govorila da ništa ne zna… U pritvoru sam bio devet i po meseci. Na kraju sam na sudu oslobođen po svim tačkama optužnice. Bio sam klasičan politički zatvorenik. U zatvoru je bilo nekoliko incidenata. U sobu su mi ubacili provokatora, i to više puta, mislili su da sam toliko naivan da ću nešto da govorim protiv Mire i Slobe…

Markovićeva vas je posećivala u zatvoru…

– Dvaput je dolazila, prvi put na godišnjicu JUL. Imala je veliku grižu savesti zbog toga što sam u zatvoru, znala je da nisam kriv. Mira je prilikom te posete plakala 45 minuta, govorila mi: „Šta su ti to uradili“, a ja joj kažem da Vlajko ovo nije mogao da uradi bez njene podrške, svašta sam joj rekao… Drugi put je došla u septembru, kada sam štrajkovao glađu. Tada mi je donela tortu, koju nisam smeo da jedem, jer sam sumnjao da u njoj ima otrova. Pojeli su je drugi zatvorenici, kazali su da nikad bolju tortu nisu jeli.

Kada ste se poslednji put videli s njom?

– Pred njen odlazak u Moskvu 2002. Korektno smo se rastali. A koliko je moj odnos prema njima bio korektan, pokazuje i to što sam po profesorki Smilji Avramov, kad je išla da svedoči u Hagu, poslao Miloševiću dve kasete s materijalom koji ga oslobađa odgovornosti. Kada je to dobio, Milošević je zaplakao i rekao: „A ja sam se o njega mnogo ogrešio.“

Je li tačno da je Markovićevoj bio zanimljiv način na koji funkcioniše mafija?

– Kada smo razgovarali u vezi s njenim ulaskom u JUL, Mira me pitala kako mislim da organizujem partiju. Rekao sam joj da postoje tri primera vrhunskih organizacija političkih partija, društava itd. i da su to Kominterna, Katolička crkva i mafija. Svi se zasnivaju na čvrstoj hijerarhiji vođe. A ona me gleda i kaže: „Nenade, meni se najviše sviđa mafija.“ Mira je bila pravi komunista, ali se sve vreme ponašala kao ozlojeđena ćerka.

Kako to mislite?

– Mira je bila opterećena prošlošću svoje majke. Njena majka je bila ozbiljan komunista. Ubijena je u zatvoru. U strašnim mukama je izdala partijsku organizaciju, zbog nje je ubijeno stotinu ljudi… A izdala je, jer je bila na velikim mukama. Kleštima su joj čupali meso sa grudi, stavljali su joj i pacove na stomak, pa ih onda pokriju nekom šerpom, koju zagrevaju brenerom da pacovi izjedu utrobu. Ne znam ko ne bi izdao u takvim mukama.

Koliki je bio uticaj Mire Marković na Miloševića?

– Stopostotni. Mnoge odluke je menjao pod njenim uticajem. Slepo ju je slušao.

Mnogi kažu da je to bila patološka povezanost.

– Između njih je postojala čvrsta emotivna veza. Sloba je Miru prevario dva puta, služba mu je to sredila… I obe žene su morale da se zovu Mira. Zvale su se, recimo, Zorica i Dragana, ali su morale da mu kažu da se zovu Mira.

Kakav je odnos Milošević imao sa strancima, konkretno sa Amerikancima?

– Mnogo je voleo Ričarda Holbruka (američki diplomata, kreator Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan rat u BiH 1995, prim. nov.). A Holbruk je bio čovek kojem nije moglo da se veruje, oduvek je želeo da bude američki državni sekretar, to nije postigao i zato je imao veliki kompleks. Holbruk je bio i korumpiran. Uopšte nije bilo dobro što mu je Slobodan apsolutno verovao. Uoči bombardovanja 1999. godine, pitao je Holbruka šta se dešava, hoće li biti bombardovanja, on ga je uveravao da do toga ni slučajno neće doći. Zato je Milošević i otkazao Belorusiji kupovinu raketnog sistema S-300. Da to nije otkazao, nikad nas ne bi ni bombardovali, ne bismo imali štetu od 150 milijardi evra, nekoliko hiljada poubijanih ljudi i ko zna koliko obolelih od raka.

Brzo je za svetske zvaničnike od „faktora mira i stabilnosti na Balkanu“ postao „balkanski kasapin“.

– Milošević je bio narcisoidan u spoljnoj politici. Mislio je da sve najbolje zna, da svakog može da prevari, da je u politici laganje dozvoljeno. A to ne može tako. Laganje u spoljnoj politici je kontraproduktivno. Ne može se ni danas sedeti na dve stolice u odnosu između Rusije i Amerike. Zbog odnosa s Holbrukom pokvario je odnos s Rusima. A Holbruk je bio blagoglagoljiv, obećavao mu je kule i gradove, Sloba mu je davao neke pare, po milion-dva s vremena na vreme…

Kada je Amerika definitivno digla ruke od Miloševića?

– Godine 2000. definitivno su ga odbacili, jer su smatrali da će se s njim teško dogovoriti, a žurilo im se da uzmu Kosovo. Zato su nas i bombardovali, zato je i potpisan Kumanovski sporazum. Amerikanci su od njega digli ruke kada su hteli nezavisnost Kosova, koje je bilo kamen spoticanja još devedesetih. Svi oni koji su bili nosioci aktivnosti u vezi s rušenjem Jugoslavije, plaćeni su kroz Kosovo. Dobili su tamo telekom, rudnike… Govorim o Madlen Olbrajt, Vesliju Klarku i ostalima… Dobili su nagradu za razbijanje Jugoslavije.

Je li bilo pokušaja nagodbi između Amerike i Miloševića?

– Oni su više puta Miloševiću nudili milione dolara da ode i da vlast prepusti opoziciji. Nudili su velike pare, govorilo se da je reč o sumi od oko 100 miliona dolara. Uz to su mu nudili i azil u nekoj državi, da bude siguran, ali on nije hteo da ode. Ni Mira nije bila za to. Time što nije hteo da ode, iako su mu nudili milione, pokazao je i svoj patriotizam, verovao je da će Srbija izaći kao pobednik. On se do kraja – i u Hagu – ponašao kao patriota, branio je Srbiju do kraja. A u Hagu je ubijen, jer nisu mogli da ga osude.

On je, dakle, 2000. verovao da će opstati na vlasti iako su ga oni odbacili?

– Verovao je da će dugo vladati. Bar koliko i Tito. Mislio je da radi najčistije i najpoštenije.

Koliko su Milošević i Markovićeva bili slabi na decu – Marka i Mariju?

– Voleli su svoju decu, ali nisu znali da se ponašaju prema njima. Mira je posebno bila slaba na decu. Kada je Marko jednom došao kod mene i tražio 500.000-600.000 maraka da kupi neki „mercedes“, kažem mu da ne mogu da mu kupim jer ima kokošje slepilo, voli brzo da vozi, slupaće se negde, posle ja da budem krivac za njegovu smrt… Predložio sam mu da tu sumu podelimo na četiri godine, da mu mesečno dajem novac, ali pod uslovom da upiše fakultet i završi ga za to vreme. Onda je on mom prijatelju rekao da to što hoću da mu dajem mesečno, on već troši dnevno. Sloba me je nakon toga pozvao i rekao da sam pravi prijatelj. A Marija se rano otrgla od njih, bila je svojeglava, radila šta je htela, imala je dobru dušu, dobra je bila kao čovek, a najlošija za sebe… Družila se sa kriminalcima, polusvetom, uvukla je Marka u sve to…

Nekadašnja direktorka Beogradske banke Borka Vučić, koja je devedesetih važila za bankarku tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, nije 2009. godine poginula u saobraćajnoj nesreći, već je ubijena, zato što je dobila sve tajne račune političara i biznismena kod kojih je završio novac koji je devedesetih iznet na Kipar. To u nastavku ekskluzivne ispovesti za Kurir otkriva Nenad Đorđević, osnivač i prvi predsednik Jugoslovenske levice (JUL).

Nekadašnji bliski saradnik i prijatelj Mire Marković, supruge predsednika Jugoslavije, govori i o političkim ubistvima devedesetih, pokušajima da i njega likvidiraju, Petom oktobru, raspadu države… Devedesete godine su, kaže, bile „nevreme istorije“.

Ko je naređivao politička ubistava devedesetih?

– Uvek je i u svim državama na svetu bilo političkih ubistava. Pitanje je samo da li je to bilo sporadično, u interesu države ili pojedinaca. Primera radi, jedan od najvećih svetskih terorista Karlos bio je sedamdesetih ranjen u Beču, odakle je prebegao u Sloveniju, gde smo ga mi pokupili i izlečili u Beogradu, zbog čega je hteo da nam zahvali. Kazao je kako bi voleo da vidi predsednika Josipa Broza Tita. Otišli smo kod njega i Karlos ga je pitao kako bi mogao da se oduži, a on mu kaže: „Vidi, postoje neke ustaše koje nam kvare političke odnose sa svim našim prijateljima i državama, ubili su nam ambasadora Vladimira Rolovića u Švedskoj, bilo bi dobro kada bi ih malo doveo u red.“ Posle 25 dana, više nikad nismo imali probleme sa ustašama. Znam mnogo ljudi koji su radili u službi bezbednosti Jugoslavije i znam koliko su naloga davali da se ljudi likvidiraju, tu je bilo kriminalaca, lopova, probisveta… Tako je bilo i u Titovoj Jugoslaviji, a i kasnije.

Dug je spisak ubistava tokom devedesetih. Ubijen je novinar Slavko Ćuruvija…

– Znam da je Ćuruvija bio više puta opomenut da ne priča ono što čuje kod Mire i Slobe, kod kojih je često išao. Ali on je imao veliku želju da objavi sve što čuje, to ga je i koštalo glave. Ubila ga je država, a ko je tačno to naredio – ne znam.

Kakav je odnos Milošević imao s predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom? Spekulisalo se da su se oni tajno dogovorili o ratu…

– Znam da su imali međusobne kontakte, ali ne znam šta su razgovarali. Milošević je imao kontakt i sa Alijom Izetbegovićem. Pravili su strategije kako da organizuju države na najbolji mogući način, sa što manje štete.

Da li je Milošević želeo „veliku Srbiju“?

– Ne. Milošević je bio srpski orijentisan, ali ne i velikosrpski.

Imate i predlog kako sprečiti korupciju među političarima…

– Još sam Miloševiću predlagao da ministrima daje platu 5.000 maraka i da po završetku mandata, ako je ministarstvo radilo bez mita i korupcije i imalo uspeha u radu, dobiju i pet miliona maraka bonus. On iznenađeno kaže: „To je 100 miliona za 20 ministara.“ Rekoh mu da oni sigurno ukradu i više, pa je najjeftinije da se ovako uradi. Ne može se imati dobar ministar ako se dobro ne plati, mora da ima dobru platu i da bude nagrađen za rad u interesu države. Time se sprečava korupcija.

Zatim, ubijen je i bivši predsednik Ivan Stambolić…

– Postojao je sukob Mire i Slobe s njim. Više Mire nego Slobe. Kad je ona došla kod mene u JUL, rekla je: „Dobro je da si napravio tu partiju, jer sam se plašila da bi to uradili Latinka Perović i Ivan. Nesporno je da su oni komunisti i levičari, ali sada, kad je zauzet taj prostor, neće moći da uđu u politiku.“ Stambolićeva je greška bila što je ušao za poslanika Savezne skupštine, jer je tako mogao da bude izabran i za predsednika Skupštine ili na neku drugu političku funkciju. Postojao je kod Mire i Slobe strah od njega. Reći ću i ovo: posle Drugog svetskog rata su postojale dve dinastije u Srbiji – Markovići i Stambolići. To je bio dinastijski sukob.

Stradali su i članovi SPO u atentatu na Ibarskoj magistrali, kad je pokušano ubistvo Vuka Draškovića…

– To uopšte nije bio pokušaj ubistva Vuka Draškovića, to je bilo direktno ubistvo Daninog brata Veselina Boškovića. On je prema mnogima bio korektan, ali je mnogo uzimao i za sebe.

Nesporno je da je šef DB s kraja devedesetih Radomir Marković bio glavni organizator mnogih zločina. Sudske presude to potvrđuju.

– Rade Marković robija zbog svoje gluposti. On nikad nije bio dobar policajac, loš je čovek, narcisoidan tip, hteo je da otima, da uzima sve za sebe… Bio je u odnosu s Marijom Milošević, tako je prihvaćen u porodici, a posle toga je učio Marka Miloševića da puca, vodio ga je u lov. To su bile zasluge zbog kojih je napredovao. A sve što je počinio bilo je onako uzgred, da bi se dodvorio porodici Milošević.

I tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković je, takođe, bio više nego veran Miloševiću i Markovićevoj.

– Vlajko je stajao iza nekih stvari, to nije sporno. Bio je lud. Svoju ženu je zdravu poslao u ludnicu da bi mogao da bude s nekom ljubavnicom. Ona se tamo obesila. Na kraju se Vlajko ubio, ubio mu se i sin.

Govorili ste da su i vas hteli da ubiju. Ko i zašto?

– Hteli su i mene da ubiju više puta, u Rimu i u Crnoj Gori, ali ja sam imao dobre izvore i znao sam da se zaštitim. Sve je bilo u organizaciji Vlajka Stojiljkovića i Radeta Markovića. To počne tako što Mira i Sloba kažu nešto loše o meni ili nekom drugom, što je ovoj dvojici bilo sasvim dovoljno da krenu u realizaciju ubistva. Čak su jednom planirali da me u Crnoj Gori stave u helikopter, odvezu iznad kanjona Tare i bace. Tada je tu bio uključen i Milorad Ulemek Legija. Mira je Legiji rekla da lete visoko helikopterom da bi mi srce stalo kad me izbaci, da me manje boli kad padnem dole. Vlajko je više puta hteo moju glavu da pokloni Miri za rođendan, pa onda za Slobodanov rođendan, godišnjicu JUL…

Gde su završile pare koje je Miloševićev režim devedesetih izneo na Kipar?

– Novac jeste iznošen na Kipar. I samo ću vam jedno reći: Borka Vučić je ubijena, i to kad je jednom političaru iz SPS rekla da je od Dejvida Rokfelera (američki bankar i jedan od najbogatijih ljudi na svetu, prim. nov.) i Jevgenija Primakova (ruski političar, šef KGB, diplomata i ekonomista, prim. nov.) dobila sve račune koje u stranim bankama imaju naši tajkuni i političari. Taj političar iz SPS je onda rekao jednom ministru iz DOS: „Borka je dobila sve račune i sad će vam svima je*ati i oca i majku.“ Posle tri dana je ona ubijena. Zaključak donesite sami. Ne optužujem nikoga, samo kažem šta se desilo. Onda je sve zataškano.

Malo je poznato zašto su izbori 2000. godine, koje je SPS-JUL izgubio i pao s vlasti, raspisani prevremeno…

– Mira Marković je krivac. Ona je bila u Indiji s ministarkom zdravlja Leposavom Milićević, koja ju je tamo upoznala s nekim vračarama. Te vračare su rekle da izbori treba da budu ranije, da budu na dan kad su pobedili 1987. na Osmoj sednici i da će onda opet pobediti. Mira je onda ubedila Slobodana i izbori su stvarno, ničim zasluženo, bili godinu i po dana ranije. Raspisani su na isti dan kad je bila Osma sednica – 24. septembra. I izgubili su.

Kako danas gledate na 5. oktobar 2000. godine?

– Pad jednog sistema i dolazak drugog, mnogo lošijeg. Posle dolaska na vlast, DOS je od onih koji su bili u prethodnoj vlasti uzimao deo kolača za koji je smatrao da treba da uzme. Biznismeni i političari iz prethodnog sistema su otkupljivali svoju slobodu, čast i ugled sa po pet miliona maraka.

Da pređemo na današnjicu. Bavite se pitanjima diplomatije i bezbednosti. Ko danas vlada svetom?

– Vojno najmoćnija država na svetu je Rusija, ekonomski najjača zemlja je Kina, a najbeskrupuloznije su Amerika i Engleska. Kad vidite da Rusi imaju raketno naoružanje koje može da ide brzinom od 27.000 kilometara na sat, shvatite da od toga nema odbrane. U ratu Rusije i Amerike, pobeđuju Rusi sto odsto. Rusi su u velikoj prednosti.

Vi ste radili analizu kako bi mogla brzo da oživi privreda i zaposle se ljude. O čemu je reč?

– Srbija je pretežno poljoprivredna zemlja, imamo dosta potencijala na tom polju i mogli bismo da dođemo do pune zaposlenosti. Ali ne da izvozimo sirovine, već gotove proizvode. Osim poljoprivrede, veliki potencijal su mala i srednja preduzeća. Takođe, država koja ima svoju štampariju novca može čudo da napravi – kad se štampa novac i ulaže u privredu i ekonomski razvoj, povećava se moć države, a ne izaziva se inflacija.

Da li i dalje zagovarate stav da je politika skupo zanimanje i da nije za siromašne?

– Politika jeste skupo zanimanje. Nije za sirotinju. Otac mi je govorio da je problem sa sirotinjom što je alava, pohlepna i hoće da reši sve sad i odmah za narednih deset generacija, finansijski da se obezbedi… To ne može. Kapital se stiče radom, u kontinuitetu nekoliko generacija… Inače, pogledajte snimke prve konferencije DOS u Sava centru nakon dolaska na vlast, vidite kako su bili obučeni, nosili su „beko“, „kluz“… Tri godine kasnije, svi su već nosili najskuplje stvari.

Pratite li aktuelna dešavanja u politici?

– Da. Aleksandar Vučić je trenutno jedan od najboljih političara koje smo imali u poslednjih 20-30 godina. Pokrenuo je ekonomiju, privredu, zapošljavanje, socijalnu politiku, brine se o mladima… Sve to doprinosi kvalitetnijem životu.