Izvor: Fakti

Jedna od posledica mešanja Moskve u Siriji je otvaranje ruskoj ratnoj mornarici stalnog pristupa Sredozemnom moru. Uspešnost takve politike, u kojoj su pretrpeli fijasko i carevi, i SSSR, zahteva zagarantovane tačke oslonca.

Obezbedivši podršku Sirije, u situaciji, kada Egipat sve više nastoji da se zbliži sa Rusijom, Vladimir Putin sada gleda u pravcu Libije i dubokovodne luke u Tobruku u Kerinaiki. Zato on pruža pomoć libijskom generalu Haftaru.

Predsednik Rusije, pak, gleda i dalje.

Podržavajući Maroko u vezi sa pitanjem Zapadne Sahare, on se već priprema za izlazak u Atlantski okean. Kao odgovor na takav prodor, briselski „evnusi“ i „likovi“ sa obale Sene, neće imati šta da kažu. Što se tiče Alžira, pa on je paralisan i izbačen iz igre zbog podrške pokretu Polisarija.

Od Krima do Maroka, ta ruska politika, koja meša karte sredozemne geopolitike, bila je realizovana za nepune tri godine.

1. Faza: pripajanje Krima Rusiji

U februaru 2014. godine, vrativši Rusiji Krim – Vladimir Putin je postavio osnove nove politike svoje zemlje na Sredozemnom moru.

Zbog svoje istorijske nepismenosti i ideoloških i analitičkih zabluda – Evropljani nisu razumeli dimenzije i značaj tog događaja. Vraćanje Krima u sastav Rusije, pretvaranje Sevastopolja u nepristupačnu tvrđavu, u stvari je bila samo priprema za sredozemnomorski plan.

2. Faza: spasiti Siriju

Obezbedivši pozadinu na Krimu, Rusija pristupa drugoj fazi svog plana, to jest jačanju vojnih baza u Tartusu i u Latakiji, što se predstavlja kao spašavanje režima u Damasku.

Taj cilj je bio postignut u oktobru 2015. godine.

3. Faza: realna politika sa Turskom

Greška turskih pilota koji su 27. novembra 2015. godine oborili ruski avion, omogućila je Vladimiru Putinu da toliko zaplaši predsednika Erdogana da je shvatio – bolje je uspostaviti uzajamno razumevanje sa uticajnim susedom, nego ga provocirati. Njihovi američki saveznici iz NATO-a su podržavali kurdske separatiste i skrivali njihovog smrtnog neprijatelja, opozicionara Gulena.

Kao rezultat tih promena – došlo je do obnavljanja saradnje između Moskve i Ankare, koja je garantovala slobodnu navigaciju ruskih ratnih brodova kroz Bosfor i Dardanele. To definitivno slabi pozicije NATO.

4. Faza: Egipat se okreće od alijanse

Neophodno širenje perimetra ruske odbrane obuhvata i Egipat kroz neočekivano zbližavanje generala al Sisija i sirijskog predsednika Asada, koje je faktički otpočelo u oktobru 2016. godine.

To je još jedan značajan uspeh ruske diplomatije i zaokret u geopolitici, čiji rezultat evropski posmatrači nisu uspeli da ocene u potrebnoj meri. Egipat, koji je ekonomski zavisan od Saudijske Arabije, krvnog neprijatelja Sirije, koja je u savezu sa Moskvom i Teheranom, odvažio se da istupi protiv svog pokrovitelja u vezi dva ključna pitanja.

Ne obazirući se na to, što se Saudijska Arabija nalazi u stanju totalnog rata sa predsednikom Asadom, Egipat je u Savetu bezbednosti UN podržao Rusiju u vezi sa sirijskim pitanjem, nakon čega je usledila ogorčena primedba ambasadora Saudijske Arabije u OUN: „Tužno je što je pozicija Senegala i Malezije bliža arapskim zemljama, nego pozicija predstavnika arapskog sveta u Savetu bezbednosti“.

Egipat je zauzeo tu nezavisnu poziciju posle odbijanja da pošalje svoju vojsku zajedno sa vojskom Saudijske Arabije radi pružanja otpora proiranskim husitima u Jemenu.

Mogu li te promene u egipatskoj diplomatiji da utiču na normalizaciju odnosa između Egipta i Irana?

Mi ćemo moći da sudimo o tome u narednim mesecima. Bilo kako bilo, ukoliko Moskva pokuša da približi pozicije Ankare i Teherana, ravnoteža u regionu može uskoro da pretrpi promene.

Uvređena Saudijska Arabija je odreagovala na postupke Egipta obustavom isporuka nafte u tu zemlju u okvirima ugovora bez naknade ili po povoljnim tarifama, a takođe podržavši projekat Etiopije u vezi sa izgradnjom brane „Veliki preporod“. Egipat to ocenjuje kao provokaciju, jer će ta izgradnja povući za sobom opadanje nivoa vode u Nilu. Kairo je izjavio da je ta odluka Saudijske Arabije „opasan politički demarš, koji može da naškodi interesima 92 miliona Egipćana“.

Najzad, kao očigledan znak vraćanja Moskve u Egipat – u oktobru 2016. godine pojavilo se učešće ruskih padobranaca u zajedničkim sa egipatskom armijom vojnim manevrima u zapadnoj pustinji, koja deli Egipat od Kerinaike. To jest nedaleko od regiona, koji kontroliše general Haftar…

5. Faza: podrška generalu Haftaru u Libiji

Suočivši se sa haosom u Libiji, uporno odbijajući da priznaju realnost i umirijući se demokratskom paradigmom, UN i EU su stvorile naizgled obnovljenu Libiju oko fantomske vlade „nacionalnog jedinstva“, koja je dobila podršku islamističkih organizacija i salafita Tripolitanije.

U svetlu te primitivne politike Rusija je razradila realističan plan koji se oslanja na pouzdane podatke od vojnih i ustaničkih snaga.

Razrada tog plana se završila odlaskom generala Haftara u Moskvu gde je on boravio od 27-28. novembra 2016. godine, kada je predsednik Putin zvanično izjavio da Rusija pruža podršku čoveku, sa kojim diplomate EU odbijaju da otvoreno razgovaraju, odbacujući sa retkom ideološkom upornošću objektivno postojeću realnost.

General Haftar odlično poznaje Kerinaiku i Tobruk, jedine dubokovodne luke između Aleksandrije i Mers el Kebira. On raspolaže jedinom armijom u zemlji. On kontroliše 85% rezervi nafte u Libiji, 70% rezervi gasa, pet od šest skladišta nafte i četiri od pet rafinerija nafte. Ceo naftni kolač, od čega se 60% libijske nafte izvozi, nalazi se u njegovom posedu.

Sem toga, on uživa podršku plemenskih zajednica Kerinaike i plemena koja su podržavala Gadafija u Tripolitaniji.

Uz rusku podršku, pred Haftarom se otvaraju tri mogućnosti.

1) On može da pokuša da osvoji celu Libiju i da uništi mnogobrojne gangstersko-islamističke formacije koje ruše zemlju. Takva politika može da se ostvari samo pod uslovom da Misurata sačuva neutralnost. Pošto taj grad-država usaglašava svoje korake sa Turskom, moći ćemo da vidimo da li će oslabiti realni politički dogovori zaključeni između Moskve i Ankare u Libiji.

2) On može da stvori neosvojivi prostor u Kerinaiki, što bi preduhitrilo faktičku podelu Tripolitanije i Kerinaike. Ta mogućnost će islamistima koji su okupirali Tripolitaniju otvoriti sve šanse, koje se samo mogu zamisliti.

3) On može da formira nacionalnu vladu, u kojoj će postati lider sa autoritetom. Ta mogućnost će biti dostupna samo tada kada general uništi sve naoružane grupacije, što nas ponovo dovodi do mogućnosti broj 1.

6. Faza: Alžir ili Maroko?

Pošto čitava politika na moru zahteva tačke oslonca, ruski stratezi su razradili alžirsku varijantu sa bazom u Mers el Kebiru. Tim pre, što Moskva ima odavno uspostavljene sa Alžirom vojne odnose i naoružanje alžirske vojske se u uglavnom sastoji od ruskog oružja.

Ipak je ta mogućnost bila odbačena iz dva razloga. Prvi se sastoji u tome što je 2013. godine Alžir kategorički odbio da pruži ruskoj floti mogućnost prolaska i izvođenja operacija. Drugi je rezultat analitičkog rada geostratega.

Sredozemno more je, kao i Crno, zatvoreno. Da bi se stiglo iz Crnog mora u Sredozemno, neizostavno je neophodno proći turskim moreuzima. Sem toga, da se izađe iz Sredozemnog mora, da bi se dospelo u Atlantski okean, ili da se uđe u njega, neophodno je da se obezbedi slobodan prolaz kroz morski koridor, koji se nalazi između Gibraltara i grebena Spartel.

Maroko je idealan partner, jer se pod njegovom kontrolom nalazi južna obala Gibraltara. Sem toga, uporedo sa Zapadnom Saharom zemlja raspolaže ogromnom atlantskom obalom koja se prostire od Tanžera na severu do granice sa Mauritanijom na jugu.

7. Faza: podrška Maroku

Za Maroko se pitanje Zapadne Sahare ne postavlja. Za vreme zvanične posete kralja Muhameda VI Rusiji 15. marta 2016. godine, Kremlj je potvrdio da „poštuje poziciju Maroka u vezi sa pitanjem Zapadne Sahare“.

Rusija je tom izjavom podvukla crtu pod odnosima sa Alžirom, koji su trajali duže od pola veka, koji je bio pokrovitelj Polisarija, pokreta za nezavisnost Sahare. Ona je takođe istupila protiv generalnog sekretara OUN Ban Ki Muna, koji se osmelio da nazove marokansko prisustvo u provincijama Sahare „okupacijom“.

Ta izjava Rusije u značajnoj meri pojačava pozicije Rabata, slabeći pozicije Polisarija i Alžira, i otvara marokanske „mogućnosti“ ruskoj floti…