Izvor: Standard

U Sjedinjenim Državama i Evropi zapadna elita je otvorila granice za masovan priliv stranaca, što je radikalno promenilo izgled zapadnih društava, koja pokušavaju da podele, osvoje i prošire svoj vojni i finansijski uticaj nad bezazlenim zemljama.

Magazin „Tajm“ je nedavno za ličnost godine proglasio Angelu Merkel. Nemačka kancelarka je predvodila kolonu onih koji nameravaju da prihvate migrante, čiji rastući broj preti da podeli Evropsku uniju.

Uprkos činjenici da je, ako je verovati medijima, konzervativna Evropa spremna da preuzme masu izbeglica, hronika poslednjih godina nam demonstrira sasvim drugačiju sliku. Još 2010. godine, nemačka kancelarka je reagujući na rastuće antiimigrantsko raspoloženje priznala da su napori da se u Nemačkoj izgradi multikulturno društvo „zakazali“. Te reči su izazvale šok širom sveta.

Danas, kada u Evropu sa svih strana pristižu talasi izbeglica, izjave Merkelove su apsolutno drugačije obojene. S obzirom da javnost ima veoma kratko pamćenje, nemačka liderka je objavila spremnost svoje zemlje da donese sudbonosnu odluku o prihvatanju milion migranata, praktično istog dana kada je 130 ljudi ubijeno u terorističkom napadu koji su izvršili islamisti u Parizu.

Dakle, u isto vreme dok neumorni novinari ubeđuju Evropljane u neophodnost da se napravi izbor – ili prihvatiti sirijske izbeglice, ili postati neonacista (malo koji Nemac može lako prihvati ovu reč, s obzirom na sećanja na nacističku Nemačku, na koju mediji konstantno podsećaju Nemce) – izbeglice hrle u Evropu, budući magnetski privučene obećanjima lake dobiti i zarade. Bitno je napomenuti da postoje dokazi da većina njih dolazi u Evropu ne iz Sirije, već iz drugih zemalja u kojima postoje sukobi – Avganistana, Iraka i Libije.

Izbeglice u Nemačkoj dobijaju dodatak od vlade u iznosu od 345 evra mesečno, dok u Švedskoj mesečna naknada iznosi 224 evra. U poređenju sa zemljama iz kojih izbeglice beže, iskušenju takvih plaćanja je gotovo nemoguće odoleti.

Izbegličkom krizom nisu svi iznenađeni. U stvari, ona je deo američkog plana za uspostavljanje opšte globalne dominacije (dominacije u svim sferama), koji je izložen u radu pripremljenom od strane bivše grupe američkih neokonzervativaca poznatom kao „Projekat za novi američki vek“.

U septembru 2000. godine, ta grupa je objavila dokument pod nazivom „Obnavljanje američke granične odbrane – strategija, snage, resursi za novi vek“, u kojoj su neki od pojedinaca preokupiranih vlašću odlučili da usvoje cilj – uspostavljanje američkog vojnog prisustva širom sveta, kako bi SAD sačuvale status jedine supersile.

„Projekat“ identifikuje pet zemalja, koje su „krajnje neprijateljski raspoložene prema Americi“ – Severna Koreja, Irak, Iran, Libija i Sirija (kasnije je bivši američki general Vesli Klark dodao još tri države na ovaj spisak – Liban, Somalija i Sudan). Nije iznenađujuće da su dve od tih pet zemalja već okupirane (ili su kapitulirale) od strane SAD i njihovi savezničkih snaga, dok Sirija ipak uspeva da ostane na površini, ali samo zahvaljujući ruskoj vojnoj intervenciji.

Moskva je, izgleda, došla do ispravnog zaključka da Islamska država deluje samo kao posrednik, kreiran od strane Sjedinjenih Država, radi lakše invazije na suverene države.

Sudeći po razmerama ovih đavolskih planova, čini se da su Sjedinjene Države morale ranije da predvide da će očajne izbeglice preplaviti Evropsku uniju, pokušavajući da sačuvaju živote.

Možemo sa sigurnošću reći da je i ovo deo sveukupnog plana, razvijenog od strane elite Sjedinjenih Američkih Država, inače ona ne bi toliko agresivno insistirala na prioritetu prava ilegalnih migranata na uštrb prava legitimnih građana. Ovaj plan dobija dodatni smisao, ako obratimo pažnju na ekonomski kolaps, do kojeg su zapadne elite dovele evropske zemlje kao što su Grčka, Italija, Portugal i druge, i koje su sada na ivici bankrota i preživljavaju samo zahvaljujući kreditima MMF-a i Svetske banke, koje nikada ne mogu otplatiti.

Da bi se objasnili razlozi zbog kojih se granice nacionalnih država ruše širom sveta, a naročito u EU, treba se podsetiti i živopisne istorije Baraka Huseina Obame – prvog crnog američkog predsednika, kenijskog porekla.

Obama je, na osnovu svog porekla i životne biografije, sklon saučestvovanju sa nedaćama izbeglica i manjina, i istovremeno je u iskušenju da „očita lekciju“ Evropi.

Možda su to samo emocije, a možda Obama samo prati plan koji je razrađen mnogo godina unazad.

Vašington je pod kontrolom mnogobrojnih struktura vlasti, koje upravljaju njegovim delovanjem, tako da su šanse da se nešto dešava slučajno u politici SAD, veoma male.

Po mišljenju nemačkog sociologa Gunara Hajnzona, do sredine XXI veka, milioni migranata iz Afrike i Azije (oko 950 miliona već namerava da se preseli u EU) će vratiti Evropu u Mračni vek. Zar to nije ono što Barak Obama, čovek afričkih korena, želi da postigne realizacijom svoje spoljne politike?

Ne treba svu krivicu za uništavanje nekada ponosne bele evropske civilizacije (čija budućnost i dalje zavisi od takvih neposlušnih zemalja, kakva je Rusija) svaliti na Baraka Obamu. Krivicu treba usmeriti na onaj rušilački sistem, koji svaki američki predsednik mora da prihvati ili da se protiv njega bori, stupivši na dužnost predsednika.

Mi više ne možemo priuštiti sebi da budemo u zabludi prema onom što se dešava u svetu.

SAD aktivno i smišljeno uništavaju tradicionalno shvatanje nacije – taj vezivni materijal, koji drži kulturu i civilizaciju celog sveta. Pri čemu za njih nije bitno da li je to saveznik ili neprijatelj, da li je hrišćanska ili muslimanska zemlja, bogata ili siromašna.

Krajnji cilj je uništavanje svake rasne homogenosti koja postoji među ljudima, zamenivši je carstvom na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama čiji se sistem oslanja na brutalnu vojnu silu kojom se održava „red i mir“.

Najlakši način da se to postigne je da ljudi nemaju ništa zajedničko sa svojim susedima. Mikrokosmos ovog demonskog sistema je već nastao u SAD, gde lokalna policija faktički ima dozvolu da koristi oružje protiv američkog naroda – u isto vreme, kada nacionalne granice ostaju otvorene za ubice, silovatelje i trgovce drogom iz Južne Amerike.

Zahvaljujući nepromišljenoj spoljnoj politici SAD, koja je postala potpuno bezumna posle terorističkih napada 11. septembra, NATO zemlje su sada mimo svoje volje upletene u ratove i sukobe, uprkos javnim protestima protiv nezakonitih ratova koji su već vođeni u Iraku, Avganistanu, Libiji, a sada i u Siriji – što je sve dovelo (ili će uskoro dovesti) do pojave nefunkcionalnih država.

Ali, prave nefunkcionalne države će na kraju postati zemlje stare kolonijalne Evrope, koja se našla u prvom redu pred cunamijem izbeglica, koji je proizišao iz politike SAD, i koji preti da proguta sve evropske gradove od Lisabona do Helsinkija.

Takvi događaji idu na ruku Vašingtonu, jer Evropljani – zaplašeni planiranim vojnim akcijama, terorizmom i finansijskom krizom – gledaju u SAD, kao u spasioca. U ovom trenutku, oni će radosno i slepo ići za Amerikom, kao jaganjci na klanje, verujući da i dalje imaju slobodu izbora, dok se ne uvere u suprotno.

Drugim rečima, kada bude suviše kasno da se nešto promeni, ukazaće im se pravo lice svetskog tiranina.

Robert Bridž, autor je knjige „Ponoć u Američkoj imperiji“, objavljene 2013. godine