Izvor: Politika, Žarko Rakić

Jednima „Patriot”, drugima S-300: Vlasti u Varšavi saopštile su da će pojačati svoju armiju američkim protivvazdušnim raketnim sistemom zemlja-vazduh „Patriot”.

„Američki sistem najviše odgovara sistemu bezbednosti Poljske, u okviru je sistema NATO-a i koristi se u nekoliko zemalja”, navodi se u saopštenju poljskog Ministarstva odbrane.

Poljska želja da se zaštiti od vazdušnih napada američkim „Patriotom” skupo će koštati vladu u Varšavi. Za ovu kupovinu Poljaci će morati da izbroje oko pet milijardi dolara.

U ovu paprenu cenu nije uračunat samo američki protivvazdušni raketni sistem već i – strah od Rusije. Posle burnih događanja u susednoj Ukrajini i rata koji je usledio baltičke države i Poljska su u gotovo paničnom strahu od velikog komšije na Istoku. Kupuje se najmodernije oružje, NATO i SAD se moljakaju da stacioniraju što više trupa i naoružanja u blizini istočnih granica alijanse. Sve kako bi se osvajač sa istoka, Vladimir Putin zadržao u ruskim granicama.

I dok zemlje istočne Evrope maštaju o američkom „Patriotu” Iranci zadovoljno trljaju ruke jer će, po svemu sudeći, do kraja godine pojačati svoju protivvazdušnu odbranu ruskim sistemom S-300. Kao što je poznato Iran je još 2007. godine naručio od Rusije ovo oružje po ceni od 800 miliona dolara. Moskva nikad nije isporučila Teheranu S-300 pozivajući se na sankcije Ujedinjenih nacija Iranu.

Posle dogovora Teherana i međunarodne zajednice o kontroli iranskog nuklearnog programa Rusija je požurila da reši sa Iranom ovu spornu kupovinu. Ruski predsednik Vladimir Putin ukinuo je zabranu uvedenu 2010. godine i dve države su već održale nekoliko sastanaka na najvišem nivou o realizaciji velikog posla. Posle svega Teheran očekuje da već do kraja godine dobije od Rusije ranije kupljene sisteme S-300.

Tim povodom neke zapadne države, pre svih SAD, burno su reagovale optužujući Rusiju da se igra vatrom jer naoružava Iran. U tom antiruskom „horu” izdvojio se delimično, međutim, glas američkog predsednika. Barak Obama takođe „zabrinut” zbog rusko-iranskog posla ali ističe da SAD – ukoliko bi to bilo potrebno – mogu „efikasno da zaobiđu ovaj iranski sistem protivvazdušne odbrane”.

Dva tabora u Nemačkoj: Ukrajinska kriza i „sudar” Zapada sa Rusijom, duboko su podelili Nemačku. Može se slobodno reći da su se formirala dva tabora – na dijametralno suprotnim pozicijama – između kojih sevaju varnice kada se započne bilo kakav razgovor na ovu temu.

Ko su članovi ova dva nemačka tabora? Na ovo pitanje pokušao je da otkrije odgovor konzervativni nemački nedeljnik „Cicero”. Rezultat je bio više nego iznenađujući. „Neprijatelji” i „prijatelji” Rusije grupisali su se veoma zanimljivo a kao saveznici pojavljuju se ideološki, politički i ekonomski neistomišljenici, pa i protivnici.

U antiruskom – ili pravilnije rečeno antiputinovom – frontu rame uz rame su: zagovornici zaštite ljudskih prava, branioci osnovnih vrednosti zapadnog društva, borci za razvoj transatlantskog savezništva, hladnoratovski „ratnici”, stručnjaci za istočnu Evropu i mediji.

Mora se, međutim, reći, da mediji u Nemačkoj takođe nisu jedinstveni kada govori i izveštava o Rusiji. I tu postoje dve grupe: uslovno rečeno desničari i levičari koji sasvim različito posmatraju i tumače politiku Moskve i poteze Vladimira Putina. Desničarski medijski „klub”, treba i to reći, neuporedivo je moćniji i glasniji.

U društvu ruskih „prijatelja” najznačajniji „igrač” je nemačka privreda. S jakim razlogom: može se slobodno reći da su ekonomske veze Nemačke i Rusije, već godinama, najbolji deo odnosa dva države. U Rusiji posluje više od šest hiljada nemačkih firmi, nemački izvoz iznosi oko 30 milijardi evra.

Gledano u tom svetlu uopšte ne čudi što je je privreda oslonac ovog proruskog fronta u Nemačkoj. A njen zahtev, da se manje sluša politika a više poštuje nemački interes ne mogu da „previde” čak ni najtvrdokorniji protivnici Rusije i Putina.

Na drugom mestu ruskih „prijatelja” je nemačka levica koja se, bez rezerve, svrstala na stranu zagovornika ukidanja sankcija Rusiji. A u ovom bloku su i mnogobrojni eksperti za odnose sa Rusijom, zagovornici raznih teorija zavere, protivnici amerikanizacije…

Oba nemačka fronta su monolitna, u raspravama se gotovo i ne slušaju argumenti druge strane. Zaključak „Cicera”: pomirenje ili bar ublažavanje razlika gotovo je nemoguće.

Priča o nemačko-nemačkom ratu zbog Rusije i Putina otvara prostor za još jedno pitanje. Kako se može očekivati da se pronađe rešenje za ukrajinsku krizu kada u Nemačkoj, „prijatelji” i „neprijatelji” Rusije ne mogu čak da međusobno konstruktivno razgovaraju?