Savremeni svet, pod kojim se podrazumeva razdoblje od završetka II svetskog rada do kraja prve dekade XXI veka, opterećen je protivrečnostima nepoznatim u ranijim razdobljima ljudske civilizacije.

Početak XX veka, obeležen naglim tehničkim i tehnološkim razvojem, kao i generalnim uzletom svih naučnih disciplina, a posebno onih tehničke provenijencije, dao je povoda mnogim misliocima da na budućnost gledaju iz perspektive antropološkog optimizmima. Svi oni imali su u vidu humanističke temelje nauke, koja je kao takva pojmljena još od vremena renesansnih emancipatorskih poduhvata i oštrog raskida sa “mračnim” srednjim vekom u kojem je dominirala crkvena dogma i iz nje izvedeni oblici nepojamnog političkog nasilja.

Računalo se da nauka može utrti put potpunom čovekovom oslobođenju od ograničenja koje su nametala i priroda kao takva, ali i nasleđeni oblici društveno-političkog uređenja u kojem je veliki broj ljudi bio krajnje neslobodan, zavistan od drugih ili, naprosto, lišen elementarnih ljudskih i političkih prava. Veliko poverenje u razum i nauku, koja je svoj vrhunac doživela upravo u minulom veku, krilo je jedan veliki previd, a to je da se ona može – zloupotrebiti, i to od onog istog koji ju je stvorio: od čoveka. Stiče se utisak da savremeno čovečanstvo nije izvuklo nikakve pouke iz tragičnih posledica I i II svetskog rata upravo zbog toga što planeta nikada nije bila nebezbednije” mesto za ljudsku egzistenciju. Kao da su se izdanci i tehničko-tehnološke i kibernetičke revolucije – na koje smo s mnogo razloga bili ponosni – otrgli od čoveka, kao da oni kontrolišu sudbinu civilizacije u kojoj dominiraju i fizički i psihički oblici političkog nasilja, zbog čega najumniji mislioci današnjice i nisu daleko od istine kada tvrde da je na delu III svetski rat, samo što mu je forma drugačija od one koja je karakterisala prethodna dva. Nažalost, mnogo je primera koji potkrepljuju tezu da nema mesta na planeti, koja je odavno postala “globalno selo”, za koje se može reći da je – bezbedno. Ugroženi su kako ljudski životi, u doslovnom značenju tog izraza, tako – što je možda još pogubnije – i samostalnost i sloboda čovekove svesti, izložene, kao nikada ranije, manipulacijama i zloupotrebama koje dolaze odasvud.

Uzroci ovakvog stanja savremene civilizacije mnogustruki su, a naučni pogled na globalni svet obavezuje nas na nepristrasnost, objektivnost i odsečan otklon od politizacije problema koji čovečanstvo potresa u samim temeljima i dovodi u pitanje njegov opstanak. Sklona sam da se pridružim onima koji, ne bez optimizma, smatraju da je čovek uvek spreman da uveća rđave strane epohe u kojoj živi, i da prostora za zauzdavanje ovako razobručenog političkog nasilja ima, samo što ga mi, prezavi pred scenama užasa koje gledamo iz dana u dan – ne vidimo. Usuđujem se da skromno pridodam svoj glas glasu neumrlog Žana Bodrijara, koji je, ne tako davno zapisao opominjuće reči: “Nasilje koje vršite uvek je ogledalo nasilja koje dosuđujete sebi. Nasilje koje dosuđujete sebi uvek je ogledalo nasilja koje vrsite. Takva je inteligencija Zla.”

Dr Violeta Rašković Talović