Ovim tekstom pokrećemo rubriku pod gornjim, više nego jasnim naslovom. Namera nam je da profesori i studenti Fakulteta za diplomatiju i bezbednost, jednom nedeljno, reaguju na neki od aktuelnih događaja političke, ekonomske, finansijske, društvene i kulturološke problematike, analizirajući u njima ne dnevnu važnost nego one univerzalne aspekte koji bi osvetljavali “duhovnu situaciju vremena”.

——————

In medias res

SRBIJA IZMEĐU DVE SRBIJE

Čuveno retorsko pitanje, koje je svojevremeno aforistički lucidno postavio jedan od najduhovitijih Srba druge polovine XX i prve dekade našega veka:

“Koliko treba da je mala Srbija da ne bi bila velika??!”, moglo bi danas slobodno da se preformuliše u drugo, ništa manje cinično:

“Koliko Srbija treba da ima Srbija da bi bila demokratski legitimna država??!” Vidimo, naime, da unutar srpskog nacionalnog bića veoma uspešno koegzistiraju dve Srbije, Prva i Druga, koje su samo prividno suprotstavljene, budući da se međusobno prehranjuju i dopunjuju, a koje ne mare za opštu konfuziju koju proizvode u javnom mnjenju, niti za opštu mržnju koja mrači naše vidike. Sredinom druge polovine minulog veka bilo je mnogo otresetih mislilaca koji su sa setom čitali žučna negodovanja i eruptivni bes francuskih novolevičara povodom čuvenog susreta Arona i Sartra na stepenicama Jelisejske palate, u jeku užarene kampanje u korist “ljudi s lađa”. Njihovo rukovanje bilo je povod žestokih protesta i nastanka termina “Sartron”, koji je imao izrazito podsmešljiv prizvuk jer je trebalo da označi kraj intelektualnog radikalizma i misaone nepomirljivosti. Kada gotovo svakodnevno slušamo primitivna, oprostačena i jarosna nadgornjavanja reprezentanata Prve i Druge Srbije, dođe nam na um jedna možda i krajnje utopistička želja: da barem na duhovnom planu ublažimo raskolničke mržnje, napetosti i iracionalne netrpeljivosti – najteže endemske bolesti naših naravi i naše kulture. Koliko je Francuzima bio izlišan, toliko je nama naš imaginarni “Sartron” nasušno potreban, kao i vreme kada će velikani našeg duha jedan drugom, makar i bez publike, pružiti ruku u znak istinskog poštovanja građanskog reda, tolerancije i međusobnog uvažavanja. Stešnjena između dve Srbije, ona jedina, realna Srbija ostala je bez definicije, kao i njena kultura. Jer, neopazice mi smo dospeli na motrište sa kojeg nam se čini da je “pluralna” Srbija ušla u fazu kada njenom kulturom valja smatrati svaki događaj nakon kojeg čovek nema potrebe da prekolje drugog!

Odveć radikalno?!! Da. Previše daleko od istine??! Nažalost – ne!

Toliko smo daleko otišli u paradoksalnom i ostrašćenom izvrtanju svih vrednosti, da nam se čini prirodnim mogućnost da bi u današnjoj Srbiji Van Gog prodavao svoje “Suncokrete” na kineskoj pijaci, a da bi tu istu pijacu svojatala i Prva, i Druga Srbija, dok Treća ulazi u Parlament.

Prof. dr Željko Simić