Izvor: Fond strateške kulture, Olga Ščedrova

Ukrajinsko-ruski konflikti u vezi sa transportom gasa nastali su odavno. Ali ako su do skora dogovori između Kijeva i Moskve postizani dugo pre nego što bi se pojavila pretnja da će u isporuci gasa Evropi doći do kolapsa, sada je već došlo do pravog rizika da Evropski kontigent može ostati bez grejanja.

Ukrajinski gasni front

Od trenutka kada je u februaru 2014.godine došlo do državnog prevrata Kijev čini sve što može kako bi prekinuo saradnju sa našim Gazpromom. Rezultat toga je da je od 16.06 2014. ruska strana potpuno prekinula isporučivanje gasa Ukrajini. Sada je spor pred Stokholmskim sudom. Ukrajina zahteva sniženje cene gasa na 268,5 dol./1000m3, a Gazprom insistira da Ukrajina izmiri dugovanja od 4.458 mlrd.dol.

Čim bi se pojavila i najmanja mogućnost za rešavanje spora sa Rusijom, ukrajinski pregovarači dezavuišu sve dogovore koji su do tada postignuti i postavljaju nove uslove. Na primer, po rezultatima konsultacija iz avgusta, kao odgovor na predlog Rusije da se obnovi popust na cenu gasa od 100$, koji je pre postojao, što bi značilo da se cena za 1000m3 određuje na 385$, Ukrajina je predložila da se uvedu zimske i letnje cene – od 385 i 320$. Kijev je nameravao da sa tim predlogom izađe na sledeće rusko-evropsko-ukrajinske konsulatacije, koji su bili planirani za 6. septembar, ali je i taj stav Ukrajine promenjen bukvalno nedelju dana pre dogovorenog datuma konsultacija. Sada se predlaže da se, dok se ne završi proces u Stokholmskoj arbitraži, isporuke ruskog gasa plaćaju po ceni gasa na evropskom spot – tržištu, uz izuzimanje troškova tranzita. Obzirom na značajnu razliku koja postoji u cenama gasa na spot – tržištu i kod dugoročnih ugovora, predlog je očigledno potpuno neprihvatljiv. Ukrajina je takođe zahtevala da se stanice za prijem ruskog gasa prebace na istočnu granicu, što bi značilo da se svi važeći ugovori „Gazproma“ sa evropskim zemljama obavezno preispitaju. Naravno da kada Kijev tolikom brzinom menja svoj stav pregovori nisu mogli da budu nastavljeni u dogovoreno vreme.

10. septembra Porošenko je potpisao zakon o reformisanju upravljanja ukrajinskim sistemom za transport gasa. Po njemu je „isključivo država“ ili „pravno lice koje pripada ili koje kontrolišu rezidenti država-članica EU, SAD ili Energetske zajednice“ sopstvenik i samog sistema za transport gasa (GTS), i podzemnih skladišta gasa. Zakon „O sankcijama“ je stupio na snagu 12. septembra, i njime je Ukrajini omogućeno da jednostavno prekine tranzit ruskog gasa Evropi.

Potpuno je nepotrebno da se objašnjava šta može da izazove prekid transporta Evropi. Mnogo je interesantnija situacija u vezi sa pokušajima Kijeva da proda svoj sistem za transport gasa (GTS)! GTS Ukrajine, obzirom da predstavlja jedan od najsnažnijih sistema na svetu, zbog kratkovide politike Kijeva postepeno gubi svoju vrednost. Tako, ako je 2007. godine kroz Ukrajinu transportovano 115 milijardi kubnih metara ruskog gasa, u prvom polugođu ove godine je kroz njega prošlo samo 36,571 milijardi m3. Uzrok za toliko smanjenje količine gasa koja ide kroz Ukrajinu leži u činjenici da se pojavio „Severni tok“ tako da je deo gasa za Evropu prebačen za transportovanje preko Belorusije. Pošto se realizuju svi projekti, zbirna snaga „Severnog toka“ od 55 milijardi m3 gasovoda „Jamal – Evropa“ od 33 milijarde m3 i „Južnog toka“ od 63 milijarde m3 iznosiće 151 milijardu m3, što za 30% premašuje količinu gasa prenetu preko Ukrajine u 2007. godini, a više nego za polovinu količine, prognozirane za 2014. I to – bez druge faze gasovoda „Jamal – Evropa“ , o kojoj se pregovara od 2013. godine. A modernizacija ukrajinskog gasovoda koji se nudi Evropljanima, a za koju je potrebno dati 19,5 milijardi $, može da bude svrsishodna samo ukoliko se bude mogao garantovati prevoz ruskog gasa, i to u maksimalnoj količini. Naravno da niko u ovom trenutku ne može da pruži takve garancije, ako se zna kakva je sadašnja situacija u Ukrajini.

Bitka za „diversifikaciju“

Paradoksalno je da pretnje blokiranja transporta ruskog gasa Evropljanima nailaze na podršku baš u Evropi. Tako je 17. aprila Evropski parlament doneo rezoluciju kojom poziva da se izgradnja „Južnog toka“ prekine i insistira na neophodnosti da se zavisnost EU od ruske nafte i gasa smanji, između ostalog i „diversifikacijom izvora isporuke energenata, potpunom realizacijom trećeg energetskog paketa i mogućnošću da se, ukoliko se bude moralo, prekine uvoz gasa“. Na zahtev Evropske komisije Bugarska je privremeno obustavila radove na realizaciji „Južnog toka“.

Evropski parlamentarci nisu računali da će zamrzavanjem tog projekta udariti ne samo po „Gazpromu“, već i po evropskim osnivačima projekta „Južni tok“ – po italijanskom – ENI (20%), nemačko- Vinteršel (15%) i francuskom EDF(15%). Ukoliko se zaustavi ukrajinski tranzit – stradaće i zemlje jugoistočne Evrope. Maršruta koja ide preko Ukrajine obezbeđuje 100% potreba gasa Srbije, Moldavije, Slovačke i Slovenije, 50% Austrije, Grčke, Češke i Hrvatske i 40% Italije. A mogućnost da se gas koji nedostaje iz Severnog toka dopremi u Bugarsku – ne postoji.

Političke pobude Evrope danas često prevazilaze zdravu pamet. Jer kako se drugačije mogu objasniti obaveze evropskih potrošača ruskog gasa da se na sopstvenu štetu obezbede povratne isporuke plavog goriva Ukrajini. To je već dovelo do problema sa popunjenošću stovarišta gasa u evropskim zemljama. Konkretno, PGHMađarske je popunjen sa 50%. Austrija i Poljska su odbile da šalju reverzne isporuke Ukrajini kako ne bi prekršile obaveze koje su potpisale prema domaćim potrošačima. Ako se tako posmatra zaista je čudno da Slovačka pristaje Ukrajini da šalje 10 milijardi m3 godišnje. Za malu zemlju to je ogromna količina, pri čemu reverzne isporuke mogu da se obezbede samo ukoliko iz Ukrajine gas bude stizao potpuno planski. A za to nema nikakve sigurnosti. Slovačka kompanijaSlovensky plynarensky priemisel je objavila da je 10% goriva preko Ukrajine manje dobila, a poljskoj PGNiG na dan 9.septembra nedostaje 24% isporuka gasa.

Kako procenjuje Energy Aspects cene gasa u Evropi, ukoliko bude dužih prekida u njegovoj isporuci iz Rusije, mogu da budu i duplo veće. Iako je svesna toga, Evropska komisija nastavlja da se i dalje konfrontira: „Mi smo analizirali ruske predloge, – izjavio je predstavnik EK, -ali smatramo da su oni za Ukrajinu neprihvatljivi. Prvo, ruski popust se formira tako što RF odustaje od izvozne carine. To je odluka ruske vlade i zato ona može da se promeni u trenutku. A što je još važnije – taj popust ne menja formulu cene ruskog gasa za Ukrajinu“. Briselski funkcioner se uopšte nije setio evropskih potrošača koji rizikuju da ostanu bez grejanja.

Iluzije o škriljcu

Privrženost evropskog establišmenta ukrajinskim interesima na štetu Evropljana može da se objasni upornošću SAD da preuzme tržište gasa u Evropskoj uniji. Kako je izjavio B.Obama, „SAD već mogu da isporučuju više gasa nego što je to potrebno Evropi“. A u stvari – nije tako. Za velike isporuke gasa iz SAD Evropi u SAD-u nema infrastrukture za komprimovanje i prevoz gasa, i ona ne može da bude sagrađena pre 2020. godine. Kako procenjuje Fitch, agencija za određivanje rejtinga, ako se svih 37 projekata o izgradnji SPG-fabrika u SAD orijentiše na izvoz, to bi bilo dovoljno da se zadovolji ukupno 68% potreba Evrope.

Osim toga – mogućnosti „škriljčane revolucije“ su vrlo preterane. Po podacima geologa Dejvida Hjuza, troškovi korporacija za bušenje više od 7000 bušotina u SAD izneli su 42 milijarde dolara, a dobit od prodaje škriljčanog gasa je 32,5 milijardi. VR je izjavila da ima gubitke od 5 milijardi $, engleska BG grupa je izgubila 1,3 milijarde, a bivši lider u industriji škriljca Chesapeake Energy našla se pred bankrotiranjem, tako da 2013.godine u SAD nije ostala ni jedna bušotina iz koje se dobijao škriljčani gas, a koja bi donosila dobit. Kako piše B.Pauers u knjizi „Hladnoća, glad i pomračina: rabijanje mita o prirodnom gasu“, podaci koje širi američka vlada o rezervama gasa, koji se dobija od škriljca, su preuveličani. Stvoren je ogromni „škriljčani“ mehur koji će pući vrlo brzo. Eksploatacija škriljčanog gasa može da se smanji mnogo ranije nego što će SAD uspeti da sagrade infrastrukturu za njegove isporuke Evropskoj uniji.

U upornim zahtevima Vašingtona Evropi da se uvedu energetske sankcije Rusiji postoji još jedna činjenica, koja se uporno prećutkuje: američka industrija škriljaca orijentisana je na isporuku gasa azijskom tržištu, na kome je njegova cene oko 500$. Američke kompanije računaju da će se eksportom gasa Evropi cena povećati bar do tog istog nivoa. To je direktno povezano sa politikom Vašingtona, koji pokušava da sruši sistem isporuke ruskog gasa Evropi i da napravi veštački deficit koji bi vodio neminovnom povećanju cena.

***

Mada je po pitanju gasa Brisel odabrao pravac konfrontacije sa Rusijom, on je zaboravio da pri tom proračuna i posledice. Čak i kod najpovoljnijeg spleta okolnosti, ne postoji mogućnost da se Evropa potpuno odrekne ruskog gasa. Rusija, na protiv, ima mogućnosti da se preorijentiše na isporuku energenata azijskim tržištima. Već je potpisan „ugovor veka“ sa Kinom, gradi se magistralni cevovod „Snaga Sibira“ (rus. „Sila Sibiri“). Možemo se prisetiti i molbi Japana da se sprovede gasovod između ostrva Sahalin i Hokaido, kao i da je planirano da se u novembru ove godine potpiše ugovor sa Kinom o isporuci gasa koji je bio planiran za snabdevanje Evrope, za šta bi se koristio gasovod „Altaj“. Posle sastanka, održanog 11.septembra 2014. u Dušanbeu između predsednika Rusije, Mongolije i Kine taj projekat je zaživeo.

Evropljani će ipak morati da razmisle da li vredi spasavati projekat o proizvodnji škriljčanog gasa u SAD, ako to dovodi u opasnost pouzdanost Evrope u snabdevanju potrebnim energentima.